Deca

Kako da sagledate dete i njegove potrebe?

Kako da sagledate dete i njegove potrebe?

Kako da sagledate dete i zaista uočite, razumete i prihvatite njegove potrebe? Ovom temom bavimo se u današnjoj #PitatePsihoterapeuta rubrici.

Skoro mi je pacijentkinja rekla sledeće: „Da mi je neko rekao da će moje dete tako da se ponaša i to da radi, rekla bih mu da je lud!

Ne retko se ovo čuje, bez obzira o kakvim porodicama je reč (funkcionalnim ili manje funkcionalnim, sa oba ili jednim roditeljem). Obično se dešava da je roditelj (ili oba) preambiciozan kada kreira u svojim fantazijama idealnu sliku deteta, pa na dete projektuje svoje neostvarene želje i davno usvojena pravila.

A kako to izgleda u stvarnosti? Roditelj se trudi da detetu što više pruži (mislim na materijalno), a dete sve više traži i sve manje biva zadovoljno dobijenim. I kakve se situacije dešavaju? Roditelj radi na više frontova, na kraju i pozajmljuje, jer dete uvek ima nove zahteve („od životnog značaja“), obećava roditelju da će se popraviti ili ovoga puta biti još bolje (to je ono čuveno „E još ovo, samo još ovaj put, pa ćeš videti!“), da neće lagati, niti bežati sa časova i sl. Roditelj „pada“ na ovu priču, po ko zna koji put, popušta i na kraju biva izmanipulisan, po ko zna koji put, normalno. Kad im obezbedite zahtevano, tu nije kraju, jer uvek ima bolje, kvalitetnije, modernije, u trendu… Hoću reći ima vi još da radite, a i pozajmljujete… Sve do trenutka dok sami na napravite rez i podvučete crtu, a najbitnije je da ostanete „srca kamenoga“.

Kada sam jednu majku, penzionerku, prilično narušenog zdravlja, koja radi honorarno danju i noću, pa kombinuje do granica izdržljivosti, pitala zašto to radi sebi, odgovorila mi je: „Lakše mi je ovako! Mnogo mi je teže da trpim danonoćnu priču i prozivku, kako su druge majke bolje i pružile više. To mi je postalo psihičko maltretiranje! Ovako zaradim i dam da kupi to što želi, a ja bar taj dan na miru mogu da popijem kafu i odmorim dušu.“ Druga mi je opet rekla da tako besomučno zasipa kćerku svime što poželi, a i što ne želi, jer zna kako izgleda nemati. Ni ovo dete nije imalo granice u traženju niti zadovoljstvo u dobijenom. Uvek je moglo još. Treća majka je opet „uzela stvar u svoje ruke“ i od strogog vaspitavanja i kontrole prešla u ekstra strogo, jer ni ona nije bila u stanju da oslušne šta joj deca poručuju.

Ovo su, pa skoro, svakodnevne situacije koje srećem. Ono što su deca uradila da bi pozvala roditelje da konačno njih čuju i vide bilo je ekstremno (tuča, krađe, pijanstva). Roditeljima nije bilo jasno kako su baš njihova deca ispala „takva“, a deca su i pored takvog ponašanja patila, zato je i svaki njihov sledeći korak bio sve ekstremniji.

Dete pokazuje svoju pobunu ponašanjem koje bi trebalo da motiviše roditelje da ih konačno ugledaju ili bar da za njega  ili nju potraže pomoć, ukoliko nisu u mogućnosti to samostalno da urade. Dete treba da zna da može da nađe podršku od terapeuta koji ga vidi kao individuu sa pravom na sopstveni rast i sa autentičnim potrebama. Uporedo sa detetom, bilo bi idealno raditi i sa roditeljima, jer takav kombinovani pristup obezbeđuje i adekvatnu pozitivnu promenu. Svakom roditelju je od krunske važnosti da razluči šta je u njihovom bezrezervnom davanju njihovo, a šta autentična želja deteta. Da li kupuju, daju i plaćaju jer žele da nadoknade ono što sami nisu imali u svom detinjstvu ili da bi pokazali u koliko su uspešne ljude sami porasli ili su tako rasli u svojoj porodici pa samo treba po tom šablonu da nastave (po prirodi, dobar deo nas je najčešće sklon da ne pokušava nište novo, jer sve novo smatra se rizičnim po egzistenciju, pa iz tih razloga ostajemo u granicama poznatog). Kada to definišu treba da se zapitaju šta njihovo dete zaista želi. Treba da provere sa sobom da li su dete pitali za mišljenje, u kojoj situaciji, kakvoj atmosferi. I na kraju, jako značajno, treba da provere kvalitet provedenog vremena sa svojim detetom; kupovina, vožnja sa časa na čas, sa trenga na trening, obezbeđivanje najnovije tehničke opreme, zimovanja, letovanja, i sl. nisu garancija kvalitetno provedenog vremena sa svojim detetom, ni kreativnog. Tu se ne stavlja znak jednakosti.

I da se vratim na naslov teksta i pitanje – Kada je pravo vreme da sagledamo svoje dete i njegove ili njene autentične potrebe?

SVAKI TRENUTAK JE PRAVI TRENUTAK! Oslušnite svoje dete, pogledajte ga, nemojte propustiti taj trenutak. U protivnom tragovi ostaju i u vašim i u dečijim životima, kad jednoga dana budu na vašem mestu i u vašoj ulozi.

Autor: Dr Olivera M. Ćirković

Save