Moje grudi su OK, a tvoje?

Dece nismo imali, ali nismo bili ni na kontraceptivnom režimu. Ipak, sa mojom dvojičicom i tadašnje 52 kile na 173 cm, sa kojima sam često mogla da prođem i bez brushaltera, tih dana dobila sam dva balona veličine 3. Trudna nisam. Sreća jedna za oko, ali ne i za moje kretanje. Nisam smela da dodirnem grudi, a o spavanju na stomaku mogla sam samo da sanjam (ako uspem da zaspim).

Kao dete zdravstvenog radnika, odlučila sam da, bez neke unapred definisane bojazni, odem na pregled. Sa platom profesora u srednjoj školi nisam sebi baš lagano mogla da priuštim privatnog lekara, pa sam, hrabro, pokušala da odem u dom zdravlja. Nikome to nikada ne bih preporučila, pa ni danas, jer nikada ti domovi nisu služili ničemu osim da ti se sloši od čemera i jada tamošnje atmosfere, od turobnih lica, a posebno saznanja gde živiš i da, na tvoju sreću, ni od svojih 400 € profesorske plate, ne živiš uopšte loše

.
Odustala sam od državnih zdravstvenih ustanova, jer su mogle samo da me iniciraju da postanem alkoholičar ili pobegnem iz zemlje, kad već to nisam uradila na vreme.

Otišla sam u privatnu ambulantu, vesela doktorka, onkolog mi je digla ruke i počela da pipa… Ja sam, naravno, počela da tonem i da, kao u momentima ludila, razmišljam da li bi bilo bolje da me kremiraju ili da me sahrane na starom pravoslavnom groblju u centru Pančeva, jer volim taj grad, ma kako smrdljiv ponekad bio. Testament je, već, napisan u glavi. Razmatraju se reakcije familije ako zauzmem mesto pored dede… Hah.

–    „Da li se samopregledate?“
–    „Ne, meni se svaki čvorić čini smrtonosnim i mislim da, stoga, nema preterano svrhe za samopregledom.“ (u sebi: „Da li da overim testament u sudu ili je dovoljno da ga napišem svojeručno?“)
–    „Uradićemo ultrazvuk, ne mogu da postavim dijagnozu palpacijom.“
–    (u sebi: „Palpacija, uf, zvuči kao neka neizlečiva bolest…“) „Da, slažem se, ipak ćete videti o čemu se radi.“
–    „Da, da ipak znamo šta da radimo.“
Tonem. „Da znamo šta da radimo.“???

Sonda ultrazvuka, čiji me dodiri koštaju oko 25 € (a razmišljam, u trenutnom magnovenju, da je bolje da sam otišla sa drugarima u grad i potrošila to u kafani), pritiska me po mojim naraslim balonima i počinjem da razmišljam samo o bolu, ne i o grobljima, žutim ružama i testamentu.

–    „Tanja, ovo će morati neko da masira!“, uzvikuje razdragana doktorka.
–    „Da masira? Paaaa…, masira već.“
–    „Nije dovoljno! Imate hormonsku displaziju, ništa strašno, pregledaćemo se na šest meseci, a vi ćete staviti obloge od komovice da Vam grudi splasnu!“
–    (u sebi: „Da splasnu, pa taman sam dobila sise!“) „Obične obloge od komovice!?!?“
–    „Da, i, molim Vas, nađite nekoga da Vam masira grudi, što više – to bolje.“
–    „Pa, ja sam udata, masiraju se…“
–    „Očigledno nedovoljno, vidimo se za šest meseci!“

Tako je Tanja za 25 € shvatila da neće umreti, da bolovi nisu opasni ako se stvar drži pod kontrolom i redovno pregleda, ali i da bi bio red da nađe nekog ko će je bolje masirati i delovati preventivno na njeno duhovno i fizičko zdravlje.
Tako i bi.

Danas, bezmalo deset godina kasnije, imam 38 godina i pregledam se na šest meseci. Grudi su mi ovih dana opet broj 3, masaža je OK, mirna sam, ali tek nakon što sam, redovno, otišla na ultrazvuk. Lekar nije preporučio masažu (muško je, šta on zna 🙂 ), ali mi je dao pravi verbalni, jednostavan sedativ:

–    „Obucite se, sve je u redu!“

Hormonska displazija grudi nije nekakva „opaka bolest“. Kažu da su ove promene na grudima bezopasne i da ih ima više od 50% žena. Prepoznaćete je kao zrnastu, granuliranu strukturu dojki. Promena se najčešce javlja u vidu osetljivosti i bola koji se ciklično ponavlja. U pitanju su hormoni, a šta drugo!? Samopregledom ćete opipavati veliki broj čvorića, što je vrlo neprijatan osećaj. Ipak, obezbedite sebi mir i idite na pregled. Ustanovite da li su samo hormonski čvorići ti koji vam ne daju mira. Možda će i vama vaši lekari prepisati masažu, a to neće prijati samo i isključivo vašim grudima…
Vaša,
Tanja Tatomirović
aka @lavche73

Moje grudi su ok, a tvoje?