Tekst #PlaninskePrice je deo akcije u organizaciji TOS-a, o čemu se više možete informisati kod Deda Bora, a ja vam predstavljam lepoticu Jelicu, planinu u okolini Čačka.
Ovo nije uobičajena priča o ljubavi prema planini, ali jeste planinska ljubavna priča. Radnja se odvija na planini, na Jelici, gde su se sastali svi četnici i jedna partizanka.
I, kao u priči o Zlatokosi i medvedima, svidela mi se i kaša i krevet i međedi, a naposletku i sama planina. No, krenimo redom.
Devojka iz partizanske familije zaljubila se i pošla za četničkog potomka i, kao po starom dobrom običaju, došla je u posetu tazbini, podno planine Jelice. Upoznavanje sa porodicom i čitavim krajem nije moglo da prođe bez posete čuvenom festivalu trube u Guči, što je za jednu gradsku devojku možda i bilo previše, ali je stoički podnela i osvojila – ne samo porodicu, već i čitav Jelički kraj, Guču i njene stanovnike, a bogami i po kojeg konobara… Za vrlo kratko vreme, partizanska unuka iz grada navikla se na svež oštar vazduh, miris bagrema iz obližnjeg šumarka podno Jelice, na trubu i šajkače, čak i one sa kokardama koje je i sama nosila 🙂
Nismo išli tajnim četničkim putevima od Atenice do Dragačeva, već uobičajenim koji, istini za volju, nije bio u ništa boljem stanju. Dok se prelazi Jelica, bilo bi nekoliko zanimljivih mesta za postetiti, da naravno neka od njih nisu, kako to god nas uvek biva, ili potpuno uništena ili potpuno nepristupačna. U kategoriju uništenih spada nekada jako popularno odmaralište za decu Zdravljak gde su dolazila deca sa disajnim problemima, ali i ona što babe kažu „mrljava na hranu“. Posle samo desetak dana na Zdravljaku sa sve izvorom mineralne vode, deca su se vraćala kao preporođena svojim kućama. Devedesetih je ovo odmaralište, kao i mnoga druga u Srbiji, bilo privremeni dom ljudima izbeglim iz Hrvatske i Bosne, a posle toga nikada više privedeno nameni. Možda i zato što nema svrhe dovoditi decu da se ovde leče kad bi sada, umesto prirodom, sa obe strane bila okružena kamenolomima sa kojih konstantno lete prašina i kamenje. Ali, kako kažu političari koji su dali dozvole za kamenolome, „prašina ne smeta da se se deca leče, prašina pada dole, a deca dišu gore…“
Negde na istom ovom putu preko Jelice, osim Zdravljaka i kamenoloma, nalazi se nešto što bi u bilo kojoj drugoj državi bila atrakcija u koju bi se nemilice ulagalo. Naime, oko 22 hektara površine (što je približno 40 fudbalskih igrališta, kako su meni objasnili koja za hektar pitam koliko je to decilitara) dakle, na 22 hektara površine nalazi se arheološko nalazište, neki kažu grad iz 4. neki iz 6. veka naše ere sa do sada otkrivenih pet crkava, latinski natpisi, tragovi kako romejske tako i germanske populacije.. Već trideset godina sa prekidima traju iskopavanja, a najzad je za 2015. godinu najavljeno i otvaranje arheološkog kampa (ajd’ da vidimo sta će biti od najave).
Inače, kada sam babu mog dragog pitala, „Nano, jeste li vi znali za one ruševine na Jelici?“ „Kak’e ruševine?“ „Pa stare neke, na vrh planine“ a baba će ležerno „Aaa, na Gradinu misliš, gde žive mali ljudi“ „Kakvi mali ljudi?“ Pa mali ljudi, izađu kad ih niko ne gleda pa se prevrću po zemlji, vid’o ih Jovo pekar, sakrio se iza stene i tri dana čekao dok ih nije video, od tada je nestao, pričalo se da su ga mali ljudi zarobili i da im i danas sprema ‘leba“
Nisam htela da pitam babu kako znaju da je Jovo pekar video male ljude ako je nestao da ga niko nikad više ne vidi, ali zvučalo je logično, bar dok sam bila na Jelici, možda zato što sam sedela blizu kukureka i udisala baš duboko… a i baba je.
Dalje preko Jelice nailazite na Goračiće, selo sa najstarijom crkvom u ovom kraju, a na pešačkom putu preko Jelice, na tromeđi između Atenice, Loznice i Goračića videćete Savinu stopu, odnosno u steni uklesanu ili utisnutu ljudsku stopu. Po legendi, Sveti Sava je u odlasku sa dvora prešao preko ovih krajeva i ostavio tragove kroz kamene stope i lekovite vode, kao Savina voda na Vujnu kod istoimenog manastira, ili lekoviti izvor Svetinja kod manastira Stjenik koji je na potpuno drugom kraju Jelice. Inače Manastir Stjenik je podignut jos u četrnaestom veku, obnovljen u devetnaestom, poprilično porušen u II sv. ratu jer je Jugoslovenska Vojska u Otadžbini u manastiru imala glavni štab nekog njihovog korpusa. Manastir Stjenik je u svim tim vekovima postojanja više puta napuštan od monaštva ali nikad od vernika, baš zbog lekovitosti izvora i nekih drugih čuda koja se vezuju za ovaj kraj. Naravno, ovaj manastir postaje poznat i po aferi sa raščinjenim Vladikom Artemijem, kada čitavo sestrinstvo manastira staje uz Artemija. Sada se taj deo monaštva može sresti u novosagrađenom objektu na putu za Guču koji nema veze sa SPC, a koji je finansirao čačanski biznismen koga lokalci zovu (ako je verovati pričama) „grešni Miloje“..
Na putu preko Jelice proći ćete i pored aerodroma, da, da, dobro ste pročitali, aerodroma. Ali za paraglajdning, mada neki kažu da i mali sportski avioni mogu tu da se spuste. Ali dobro, osim aerodroma, ovde mi je bila interesnatna priča lokalaca koji su negde „pozajmili“ saobraćajni znak ‘Obavezno skretanje desno’ i gledali „glupe Beograđane“ kako se slažu jedan za drugim na livadu, pardon aerodrom, i upoređuju mape i GPS-ove „Kako nema više puta!!?“
A nemojte ni da se iznenadite ako vas neko sa prasencetom na ražnju u backgroundu i šajkačom na glavi upita „I mlada, kako ti se sviđa kod nas u Dalmaciji?“ Verovali ili ne, kada ste na Jelici, vi ste itekako u Dalmaciji! Naime, istočne granice Rimske provincije Dalmacije bile su baš tu, na Jelici, odnosno malo iza nje, na teritoriji današnje opstine Čačak.
Da znate, ko peške pređe Jelicu, iz Atenice preko Loznice, Goračića, Graba pa sve do Guče, prešao je, kako oni ovde kažu „našim, pravim stazama slobode, a ne onim što su nas terali da pešačimo radnim subotama u školi“. Standardnih puteva gotovo i da nema, u pitanju su divlje staze koje, priznaćete, imaju sasvim posebnu čar.
Ako volite avanturu i netaknutu prirodu na više načina (neodržavanje od strane države, divlja priroda), planina Jelica je pravi izbor za vas. Na svega 140km od Beograda, ponosna, lepa i prepuna istorijskih tajni.
A mom prvom festivalu trube, alarmu u kolima na ulazu u Ivanjicu koje zovu „ercov alert“, ručku u Vajatima i kupanju na predivnom jezeru u Vučkovici neki sledeći put.
Hvala na veoma iscrpnom vodicu 🙂