Zdravlje

Psihološka podrška ključna na putu izlečenja #PitajtePsihoterapeuta

Psihološka podrška ključna na putu izlečenja #PitajtePsihoterapeuta

Kako funkcioniše psihološka podrška I zašto je važno uvrstiti je u svakodnevnu terapiju i lečenje psihofizičkih simptoma? Ovo je tema kojom smo se, zajedno sa dr Ćirković bavili u ovonedeljnoj kolumni #PitajtePsihoterapeuta.

Izgleda da su u poslednje vreme ekstremni izbori postali deo naše svakodnevnice. Rutina. Dok jedan deo građana ekstremno “uživa” u čarima noćnih provoda, bahanalija, izobilja (materijalnog, jer zdravlje se ne kupuje, kako telesno (lepota može da se i dokupi, ali i to na neko vreme), tako i psihičko i duhovno), sile, za to vreme drugi deo se odlučuje za ekstremne poteze, pa čak i da zajedno odu u smrt, poput bračnog para koji je to učinio pre dva dana u Novom Sadu. Veći deo građana na sve ekstreme ostaje tih, nem (da li je moguće i nezainteresovan?!).

Samo u jučerašnjim izdanjima dnevne štampe u jednoj istoj novini ste, stranu za stranom mogli da pročitate, pored već pomenute tragedije, da je zlostavljana učenica pesmom poručila da hoće da se ubije (devojčica u školi trpi vršnjačko nasilje zbog svoje bolesti), druga devojčica je upucana u glavu dok se sa bratom “igrala” pištoljem, na istoj strani pisalo je i o devojčici kojoj je polomljena lobanja, a da je vozač koji je izazvao ovu saobraćajnu nesreću u begstvu. E, ovde sam sklopila novine, bilo mi je previše, preko svake mere. Umesto nastavka o psihološkoj podršci i aktivnim sportistima rešila sam da ja ne ostanem nema i da napišem ono što najbolje znam – šta znači psihološka podrška obolelim osobama, našim pacijentima, bez obzira na uzrast, bolest, fazu bolesti ili stanje u kome se nalaze (ovde mislim više na objektivno psihičko stanje, a ne ono što nam oboleli prikazuju).

Iz svakodnevnog rada sa pacijentima, bez obzira da li su od mene pomoć i podršku zatražili kao od lekara ili od psihoterapeuta, shvatila sam da se u nama bore mnoge sile i da većinu problema, briga i tuga stvaramo, kokreiramo sami. Bitka je to! S jedne strane, pacijenti ubeđeni da rade za sebe i to da bolje ne može, a kad se ugleda druga strana medalje onda tek nastaje haos u njihovim glavama. Eto polarnosti: radim najbolje što znam i bolestan sam, sve je gore i gore, a ispada da kada bih radio malo laganije (suprotnije) bio bih zdraviji. U glavama pacijenata to nije logično, ali to mesto jeste mesto koje im ukazuje smer u kome treba de se kreću, odnosno trenutak kad se osete nemoćni, iako rade najbolje što znaju i sve po protokolima, kako im je rečeno, treba da im ukaže da im treba pomoć profesionalca. Razlog je jednostavan – profesionalac može da podrži da se situacija u kojoj se nalazi pacijent obuhvati, sagleda i iz druge ili drugih perspektiva, na način na koji do tog trenutka niste ni razmišljali. Ovo važi za pacijente, podjednako kao i za članove njihovih porodica.

Nije lako u današnje vreme profesionalcu da podrži pacijenta na njegovom ili njenom putu ka izlečenju, a kasnije i isceljenju ili u nekim slučajevima samo na putu kroz lečenje, terapijske procedure. Kada bih mogla da napravim grubu podelu pacijenata onda bi postojale dve osnovne kategorije: bolesni koji su spremni, da pored medikamentozne (lekova narodski rečeno) i ostale terapije prihvate i psihološku podršku i oni bolesni koji to nisu spremni. Automatski ovi prvi imaju mnogo više šansi za uspeh terapije i izlečenje. Prva, nazovimo je otvorena grupa, opet se u daljem radu može podeliti na dve podgrupe: u jednoj oboleli prihvataju psihoterapiju kao meru podrške, potpore na njihovom putu ka izlečenju i kad stabilizuju svoje stanje ili se izleče (fizički, izleče telo) povlače se iz rada na sebi (do neke nove situacije i simptoma). Za razliku od ove podgrupe, postoji i podgrupa koja istinski prihvata rad na sebi – potpuno otvorena grupa, hvata se u koštac sa svojim mehanizmima odbrane, šemama po kojima su do tada bivstvovali, spremni su da dalje i dublje rade na svom ličnom rastu i razvoju, sigurno krčeći put ka svome isceljenju. Naravno, naše telo reaguje poslednje, prvo nam signale šalju naša psiha i duša. U procesu isceljenja idemo obrnutim redom.

Često sam kao lekar sretala pacijente koji su mi “padali”. Jednostavno, dok su čekali rezultate histopatologije i postavljanje konačne dijagnoze ili dok su se pripremali za neku bilo hiruršku intervenciju ili invazivne metode lečenja (hemioterapija, zračenje) ponovo su preživljavali poznatu im patnju ili patnju njima bliskih osoba obolelih od istih ili sličnih bolesti. Sa pacijentima obolelim od teških, progresivnih bolesti jako je teško postojati u njihovom “polju” (tako to u geštaltu volimo da kažemo, a termin polje označava sve oko nas, sve što smo kreirali, svu energiju). Ti pacijenti vide samo svoju nemoć i svoju bol i što duže u nju gledaju sve su nemoćniji, nezadovoljniji, očajniji, depresivniji, na kraju skloni i različitim razmišljanjima (najčešće suicidalnim). Ovi pacijenti se stalno, ponovo i ponovo retraumatizuju. A ta retraumatizacija, taj strah nekada ih potpuno obuzima i blokira. Naravno, većina ume jako dobro taj strah i svoje stanje da maskiraju. Kao psihoterapeut, ovoga sam postajala sve svesnija, pa nisam više gledala takve pacijente iz lekarskih cipela brenda “Čega se sad plaše”, već iz novog brenda psihoterapeutskih cipela “Da, slušam šta vas najviše sad plaši. Osećam taj strah”. Ovakav pristup primenjujem i kada se radi o individualnom radu sa pacijentima sa teškim hroničnim bolestima, ali i u radu u grupi.

Ne mogu, a da i ovom prilikom ne spomenem značaj ciljane geštalt terapije u radu sa pacijentima. Ciljana geštalt terapija je specifična metoda rada u geštaltu – vremenski je ograničena (6 do 8 seansi), a to nosi mnoge zamke i strahove za terapeuta (cilj je pomoći osobi u trenutnoj situaciji i podržati je, osnažiti da je razume, prihvati i da se sa njom nosi).  Pacijentima želim da skrenem pažnju da psihoterapija ne mora neophodno da traje u nedogled i da vrlo može da im pomogne podrška profesionalca, osoba “sa strane” da u neke svoje borbe uđu “potkovani” i osnaženi, svesni svega. Ono što smatram značajnim za uspeh ovakvih ciljanih, kratkoročnih geštalt psihoterapija je medicinska pozadina psihoterapeuta, isključivo zato što poznavanje bolesti, njene etiologije, dijagnostičkih procedura, kao i terapijskih i procedura rehabilitacije, značajno olakšava rad sa bolesnim, iskusnim pacijentom, a neiskusnim klijentom.

Bili su pristojni, situirani i prilično obrazovani”, kažu komšije tragičnog para iz Novoga Sada. Svako u svojoj bolesti nosi svoju brigu, nemir, strah, probleme. Za pomenuti bračni par ne znamo bilo šta od rečenog (a sve informacije su se svele nekako na materijalnu situiranost), bolesna devojčica je pisala mnogo lepše pesme, dok nisu u školi počela maltretiranja, onda su se i reči stihova promenili. A koliko mi čujemo ljude oko sebe, naše komšije, drugare naše dece, naše prijatelje, kolege? Ako ćutimo iz neznanja kako da im pomognemo, tužno jeste, ali nije nepopravljivo. Ali ako ćutimo iz nezaiteresovanosti onda tuga prerasta u tragediju. Kao što vam stalno pišem i pričam – volite da biste bili voljeni, sada vas molim i da čujete, da bi vas čuli.

Autor: Dr Olivera M. Ćirković, spec. pedijatrije, geštalt psihoterapeut

Napomena: U tekstu su korišćeni odlomci iz knjige koja je u pripremi „Tražim lek i nailazim na samu sebe“

Save

Tagovi

Facebook