Saveti

Majka je majka #PitajtePsihoterapeuta

Majka je majka #PitajtePsihoterapeuta

Majka je majka, sa svim svojim vrlinama i manama i, kao takva, čini sve što  može za svoju decu. Ne znate o čemu govorimo?

Ove nedelje, govorimo o majkama, odnosu majka-dete i svemu što se tiče ove najvažnije ženske uloge.

O ulozi majke u životu jedne individue, tragu koji majka ostavi, bez obzira na vreme koje provede sa potomkom (ne ulazeći u razloge odvajanja od deteta, kao ni vreme istog) mnogo se pisalo, proučavalo, debatovalo. Ovde ću se ukratko okrenuti najupečatljivijim detaljima iz moga svakodnevnog rada u ordinaciji, koji su i mene naterali da dodatno proučavam i istražujem ovu temu.

Prvo, nikako ne trebamo zanemariti činjenicu prenatalnog razvoja deteta i značaja psihofizičke ravnoteže koju majka treba da ima u tom periodu. Već u ovom periodu mogu da se odigraju događaji od značaja za kasnije formiranje ličnosti. Ovde vas podsećam na značaj pozadine (događaja iz prošlosti) koju majka donosi u sada zajedničko polje s novim bićem u njenoj utrobi. Da li je trudnoća željena ili ne, da li je željena i od strane partnera, da li postoji podrška sredine i značajnih drugih, da li je prva trudnoća ili ne, ako nije da li majka ulazi s nekom traumom iz prethodnih trudnoća ili porođaja u ovu, da li je bilo spontanih ili namernih pobačaja, da li su majka i/ili otac bili podvrgnuti nekom tretmanu lečenja neplodnosti, i tako možemo nabrajati faktore od značaja za svaku trudnoću (a kasnije i razvoj jedinke) ponaosob u nedogled.

O značaju navedenih faktora na psihofizički razvoj nove ličnosti, kao i mnogih drugih (postojanje nekog oboljenja kod majke, genetskih poremećaja, iznenadni stresori, na primer: smrt značajne druge osobe, odlazak partnera, gubitak posla, egzodusi, koji nama kao narodu nisu strani, i sl.) mnogo više i dublje mogu da govore osobe koje se bave prenatalnom psihologijom.

Period nakon rođenja deteta svaka majka doživljava na neki sebi svojstven način. Neke su presrećne, pa misle da za njih nema granica. Druge se ne snalaze najbolje, jer od dosta savetnika, ne znaju na koju bi pre stranu kako bi svi bili ispoštovani i niko zapostavljen. Treće nemaju opciju nego da se se sva koplja preko njihovih leđa prelome. Ja lično najviše volim četvrti tip – ja sam rodila i to sam odradila, a vi gledajte šta ćete dalje. Oduševljava me koliko vremena troše na organizaciju, podelu uloga i naravno kontrolu kvaliteta odrađenog.

Kao pedijatar sam bila u situaciji da svašta čujem i doživim od majki. Nije imalo razlike da li su došle zbog svojih somatskih tegoba ili bolesti deteta ili su mi se obratile zbog tekućeg problema sa detetom (čak i odraslim), odnosno kontakta sa istim. Nije bilo ni značajnih razlika u stavovima kada su godine majki u pitanju. Razlika koja je najupečatljivija je odnos koje imaju prema sebi, a automatski i prema drugima. Mlađe generacije umeju vrlo sebe da centriraju u žižu zbivanja, ali opet njihove mame treba o tome da razmisle (kada im kćerke, koje su sada postigle sve kao i majke, pređu preko mere). Neke mlade majke su bile i veoma ljute na mene kada bi im nakon svih laboratorijskih analiza i pregleda rekla da su fizički potpuno zdrave i da bi bilo bolje da svoju energiju usmere na ostvarivanje što kvalitetnijeg kontakta sa svojom decom. Njima je trebalo opravdanje za umor, neispuinjenost, nezadovoljstvo svakodnevnim obavezama, kako bi ih neko konačno i ugledao, jer konačno, one su (sviđalo im se to ili ne) ispunile očekivano: završile školu, udale se, rodile decu. Međutim, dalje im teško ide, kao da nije njihovo, da im ne pripada.

Naravno sve što sam navela u prethodnom pasusu, naš odnos prema sebi i drugima, naši stavovi, tip ponašanja, šeme po kojima živimo i radimo, postojimo, proizvod je našeg prethodnog života (života pre rađanja deteta), primera na kojima smo učili, sa kojima smo živeli, delo su naših introjekata (naučenog i usvojenog, ali najčešće ne i autentičnog). Upravo zbog tih naših iskustava i ranije naučenog i prihvaćenog (voljno ili ne) nastaju i modeli majki koje sada vaspitavaju nova pokoljenja.

Veoma često čujem u ordinaciji od žena srednjih godina, čija su deca adolescenti da su zbog svog lošeg iskustva iz detinjstva pokušale da budu i rade sve potpuno suprotno od njihovih majki. Nije retko da mi pacijentkinja kaže: „Toliko se trudim da ne ličim na svoju majku! Nju nismo interesovale mi, deca. Bila je uvek hladna kao led!“ ili „Zarekla sam se da ako ikada budem imala dete da ću raditi sve suprotno od svoje majke! Da ću ga voleti! A šta sam dobila?!“ ili „Toliko sam želela da nas mama poljubi i poželi laku noć. A to se nikada nije desilo. Strašno sam tužna i ljuta na nju zbog toga. Ja se trudim da to drugačije odradim.“ Obratite pažnju samo na reči i upotrebu istih. Proživljeno iskustvo se razlikuje, ali tuga i patnja i čežnja za mamom je svuda ista. Isti bol za dodirom, kontaktom, nežnošću, postojanjem.

A rezultat sa svojom decom? Rezultat je često i poražavajući, dobile su sve samo ne ono o čemu su maštale. Neke od tih žena sada vode rat na dva fronta: sa svojom majkom i sa svojom kćerkom ili decom. Teško, mnogo teško. I gotovo nemoguće sa mnogo nedovršenog posla ući u novu ulogu iz starih cipela. Nemoguća misija!

Ne mogu a da u ovom tekstu ne podvučem značaj i ulogu majke (značajnog drugog) u nastanku nekih poremećaja ličnosti (graničnog poremećaja ličnosti, narcističke ličnosti, shizoidnog poremećaja, itd.). Uporedo sa pregledom deteta, dijagnostikom, mojim usmeravanjem u šta treba da gledam i kako, gde je dete, obavezno pratim i gde je majka i kako je, u nastanku i manifestaciji nekog poremećaja ličnosti kod dece. I uvek, zarad što boljih i sveobuhvatnijih rezultata predložim da terapiju uporedo rade deca i majke. Ne retko se dešava da majke (ili otac ili staratelj) potpuno nesvesno sabotira napredak deteta, jer ona ili on ili oni guraju svoje stare šeme.

I najbitnije, za kraj ovoga tekst ne mogu a da ne naglasim da svako od nas ima samo jednu majku i da ona takva kakva je, sa svim svojim manama, a nebrojeno mnogo vrlina radi za dete sve najbolje što i kako zna, u skladu sa svojim iskustvom, sa svojom životnom pričom, sa svojom životnom situacijom. Mislite o tome podjednako iz mesta kćerke, ali i iz mesta sada već majke ili buduće majke.

Autor: Dr Olivera M. Ćirković, spec. pedijatrije, geštalt psihoterapeut

Save

Save

Save