Saveti

Narcis – cvet, legenda ili neko meni blizak? #PitajtePsihoterapeuta

Narcis – cvet, legenda ili neko meni blizak? #PitajtePsihoterapeuta

Narcis – kao cvet, legenda, ali i psihološka dijagnoza. Ove sedmice, u odeljku #PitajtePsihoterapeuta, bavimo se ovom  zanimljivom i korisnom temom.

 

Legenda o Narcisu je svima poznata (više ili manje), ali evo u kratkim crtama: Narcis ili Narkis (grč. Νάρκισσος, Nárkissos) je u grčkoj mitologiji  bio mladić nestvarne lepote koji se zaljubio u sopstveni odraz u jezeru. Nije mogao da jede, da pije, da spava i nije mogao da napusti vodu. On je znao da se zaljubio u sopstveni odraz, ali je njegovo srce ignorisalo sve što mu je um govorio. Priželjkivao je da odvoji sebe od sebe kako bi mogao da se voli, što mu je i bila jedina želja. I tako, Narcis je venuo, sve dok nije umro.

narcis slika
Izvor: brunch.co.kr

Sl. 1 – Narcis na izvoru (Narciso alla fonte), Karavađo (oko 1599.)

Ovu legendu, shvatajući njen značaj i suočavajući se sa više manje sličnim crtama ljudskog roda prepričavali su mnogi pisci (od Oskara Vajlda do Paola Koelja). Idealistički, na svoj način, Artur Šopenhauer, nemački filozof, potrebe za samoljubljem opisao je ovako: “Izvor naše sreće je u subjektivnim osobinama: plemenitom karakteru, preduzimljivom duhu, srećnom temperamentu, vedrom umu i zdravom telu”. A šta bi bilo ko od nas više poželeo? Da li nas to čini “narcisima”?!

narcis cvet

Sl. 2  – Narcis (sunovrat)

Sigurno je da nismo svi isti, ali da svi u određenim situacijama ili periodima života po malo imamo, više ili manje, osobine Narcisa je nepobitno. Svi mi, danas, u ovdašnjim društveno socijalnim okolnostima zavisimo od mišljenja drugih ljudi, od njihove ocene, tj. svi smo danas više ili manje narcistični. Deo narcizma je pozitivan. Pozitivan je jer nas pokreće i motiviše. A kako, kada i ko, u kojim okolnostima pređe granicu tog pozitivnog, motivišućeg narcizma i ode u patologiju?

Motiv da danas pišem o narcizmu nastao je zbog sve učestalije, neadekvatne situaciji i trenutku, pojave (patološke) u ponašanju i načinima i stepenima ostvarivanja kontakata novih generacija sa drugim bliskim ili ne tako bliskim osobama, a sa kojima ja, bilo kao pedijatar, porodični lekar ili psihoterapeut dolazim skoro na dnevnoj bazi u kontakt. Na žalost dolazim i svakodnevno u naizgled najobičnijim životnim situacijama. Svakodnevno smo svedoci ultra samoživog ponašanja ljudi (obratite pažnju samo na vozače koji u uzanoj dvosmernoj ulici, gde se decenijama unazad mimoilaze automobili, tako što auta iz jednog pravca pričekaju ove iz drugog da prođu, pa tako na smenu, sada doživljavate da se, ne zna se kojim datim pravom i od koga, vozači smatraju privilegovanima ne da treba da prođu prvi, nego i sredinom ulice i punom brzinom, a vi gledajte gde ćete i to je već postao vrlo ozbiljan problem). Mene lično fasciniraju ovi silni samoproklamovani “borci” za ljudsku, dečiju, rodnu i ostalu ravnopravnost. O humanosti su im puna usta samo kada su lično u pitanju i to uvek posmatraju samo i isključivo iz svog mesta. Tako svakodnevno srećete dame koje se ubiše od priče o kulturi, ali nemaju problem da kroz prozor automobila u vožnji bace papirnu maramicu ili tome slično ili roditelje koji samo za svoje dete znaju da traže pravo i to je uvek, najblaže rečeno, neadekvatno, osobe koje o pravu pešaka na pešačkom prelazu govore samo kada se sami nalaze na istom ili ljubitelje pasa koji nemaju problem što njihov pas svoje fiziološke potrebe obavlja u parku za decu, a oni to ostave iza njih (valjda ima neko plaćen da za njima to čisti!?).  Ovakvih i sličnih primera ima bezbroj.

Pozivati se na demokratiju i prava je besmisleno, što navedeni obično čine, jer demokratija se gradi vekovima i nikako nije isto što i anarhija. A ista glava ili glave koje su uzrokovale anarhiju ne mogu kreirati i demokratiju, osim ako tu i takvu “demokratiju” ne kreiraju za svoje lične potrebe. Da me ne shvatite pogrešno nemaju ni svi ovi navedeni primeri narcistički poremećaj. Ima tu dosta i nekulture zvane “kulturo eve me”. Najviše postoji negativna selekcija i glorifikacija istih, pa ako su deca konstantno izložena tačnije bombardovana sa tv ekrana i društvenih mreža osobama koje demonstriraju silu i za to bivaju ne kažnjene nego nagrađivane ili damama čiji je uspeh direktno proporcionalan broju plastičnih operacija i “finansijera” istih, onda nemamo problem pojedinca već društva. U tom slučaju se formiraju introjekti (davno naučena pravila) iz društva, a sve češće i porodice po kojoj mladi žive i rade. E, ovde ima samo jedan problem! Šta će kad im više ne bude mame i tate da ih zaljubljeno, potpuno nesamokritično hvale i veličaju? Šta će kad mi drugi, “obični” ne vidimo tu njihovu jedinstvenost i grandioznost? Da li će doneti neki lex specialis da nas kazne? Ili će upasti u depresiju ili neku drugu psihičku patologiju?

Generacije o kojima pričam su tzv. My space ili Y generacije (pisaću više sledećom prilikom). To su osobe uzrasne dobi od 15-16 godina do neke 35 godine života, pa i kasnih tridesetih (po mom iskustvu iz ordinacije). Ali ovakvo stanje duha nije počelo sa ovim mladim ljudima. Ovakvo stanje duha počelo je sedamdesetih godina prošlog veka, što je pisac Tom Vulf definisao kao “Me decade”, decenija kada se sve vrtelo oko ugađanja sebi  i svojim željama, dok je u romanu “Lomača taštine” kroz glavnog junaka koji trguje vrednosnim papirima prikazao soj ljudi koji sebe doživljavaju kao “gospodare svemira”, kojima niko nije ravan.[1]

Ono što zabrinjava je da nove generacije, volim da ih zovem “I like me” generacije, zbog čuvenih lajkova kojima komuniciraju na društvenim mrežama, demonstriraju sve veću agresiju prema bliskim osobama, ali i prema široj društvenoj zajednici, jer niko nije dovoljno dobar i po njihovoj meri, kao što su oni sami. Mladi ljudi današnjice stasavali su u međuljudskim i emotivnim narcističkim relacijama, gradeći tako fragilne, nesigurne i nejasne (prekinute) granice kontaakta (Conte 2012.).  Na kraju postaju autodestruktivni i ugrožavajući sami po sebe. U šali jednom prilikom na nekom naučnom skupu je rečeno da je stepen njihovog narcizma direktno proporcionalan broju selfija koje naprave u jednom satu. Da je u današnje doba crtana, tako čuvena Monaliza izgledala bi kao na slici dole (slika 3). Tužno, ali svakako sigurno da se o njenoj lepoti, a još manje o tajni njenog osmeha, ne bi pričalo decenijama, a još manje istraživalo.

narcis Mona Liza
Izvor: The Wave

 Sl. 3 – Monaliza 21 veka

Narcisi su opisani kao previše egocentrični, sa teškoćama da uspostave dugoročne, kvalitetne odnose, zadržavajući potrebu za divljenje od strane drugih (Cramer, 2010). Oni imaju tendenciju postojanja visokog nivoa samopouzdanja, oni precene korist od rizičnog ponašanja istovremeno potcenjujući cenu koju će platiti takvim ponašanjem. Ove osobe zanemaruju značaj datog im zadataka nakon prijema negativne povratne informacije o ispunjenju istog, a zatim se angažuju u traženju i osmišljavanju agresive osvete prema ocenjivaču. Oni su takođe spremni da zaštite svoj ego ili samo-interes tako što neće poštovati društvene opšteprihvaćene norme.

Zbog svega navedenog,  narcizam je složen poremećaj ličnosti koji još uvek nije dovoljno proučen u smislu odgovarajućih terapija. Poslednje studije pokazuju da najbolje rezultate, zbog širokog dijapazona tehnika i same filozofije i pristupa klijentu  daje geštalt psihoterapijski pristup.  Geštalt terapija je onaj tip terapije koji se može pokazati korisnim u radu sa narcizmom zbog svoga principa holizma, kojim se možemo fokusirati na rekonekciju, ponovno objedinjavanju tela i psihe, kao i značajnom razvoju selfa. Geštalt terapeuti koriste širok spektar tehnika koje mogu biti prilagođene da zadovolji potrebe narcističkih osoba. To podrazumeva i radove na telu, odigravanje i druge tehnike kojim ispitujemo ekspresiju, pokret, držanje, dah, kao i ukupnu povezanost duha i tela (Glickauf- Hughes et al., 1996). Ova širina tehnika daje geštalt terapiji prednost u odnosu na terapije koje su manje fleksibilne ili su uže u fokusu u zadovoljavanju potreba specifičnih podtipova narcisoidnosti.

Osobine (simtomi) koji prožimaju narcističke ličnosti su:

  • grandiozan osećaj samovažnosti
  • zaokupljenost fantazijama poput neograničenog uspeha ili slave, moći
  • verovanje u jedinstvenost
  • potreba za prekomernim divljenjem okruženja
  • interpersonalno iskorištavanje
  • nedostatak empatije
  • zavist

Ovo su neke od osobina koje najčešće srećem u praksi. Nemojte biti prestrogi i odmah davati dijagnozu, baš kao što sam vas o tome upozoravala i kada je depresija u pitanju, jer kao i depresija i narcisoidnost je složen patološki proces koji zahteva ozbiljan pristup i rad i za koji postoje definisane dijagnostičke procedure. Tekst je napisan u cilju osvešćivanja da u svemu što nam se dešava i mi sami učestvujemo, imamo udeo u istom, kokreiramo.

Autor: Dr Olivera M. Ćirković, spec. pedijatrije, geštalt psihoterapeut 

[1] Munjiza M. Psihopatologija svakodnevnog života. Beograd: Službeni glasnik, 2015. Str. 86

Save

Facebook