Da uvek može bolje i da ne treba odustajati pokazuje i ovaj primer iz ovonedeljne #HONYpriče edicije. Podelite sa svima koje znate, a koji su trenutno u fazi preispitivanja i borbe sa samim sobom – može da pomogne.
„Upisala sam se na gradski koledž sa 21 godinom. Imala sam proviđenje da nisam ništa radila sa svojim životom. Izlazila sam i pila do 4 ujutro svake noći. Radila sam u prodaji. Izlazila sam sa tipom koji je bio kreten. Kada sam mu rekla da želim na koledž, rekao mi je „Budimo realni, nikad nećeš proći, nemoj da gubiš vreme“. Na početku je cela moja motivacija bila da svima pokažem da nisu u pravu. Išla sam na sva predavanja, predavala sam odlične radove, ne gluposti. I počela sam to da radim za sebe i nikad se nisam okrenula unazad. Sećam se da sam prve godine slušala antropologiju i jedan od mojih zadataka bio je da pišem o noćnom životu Njujorka. Otišla sam u isti bar u koji sam izlazila svako veče samo što sad nisam pila. Samo sam posmatrala i bečežila. I videla sam tu devojku kako igra beer pong, bez ijedne brige na svetu, i spoticala se, i nije shvatala zašto su momci dobri prema njoj, i verovatno je trošila novac koji nije imala. I sećam se da mi je bilo drago što više nisam ta devojka.“
Svako od nas ima neki svoj put, pravac kojim mora ići, prepreke koje mora preći da bi došla do cilja koji možda trenutno i ne zna koji je. Primer ove devojke samo je jedan u nizu da svi imamo neke svoje borbe, neke svoje demone, ali isto tako, svako od nas ih se može rešiti i odlučiti da stvari promeni. Uvek možemo bolje i to je ono čemu treba stremiti.
A da njena priča nije samo slovo na papiru, pokazuje i ovaj komentar, jedan od mnogih nakon objave na Humans Of New York:
Katie Martin I am 21. I put off college, never wanting to go before. I never thought I’d be good at anything academic, even though I knew I was smart. I have my guitar, and I write good songs, but I have very little ambition. And I want to directly touch people’s lives, not through a radio or from a stage. I’ve been thinking about going into politics, taking political science classes and economics. I know one day I’ll look back and wonder how I could have possibly spent every waking hour in my bed, on my computer, never doing anything at all. But until then, I still daydream. I’m glad you found your way. It gives me hope that I can find mine too.
Ostavite komentar