Polarna svetlost online sveta – Sanja Rastovac

#1. Ko je Aurora Borealis i kako je došla u blogerski svet?
Aurora je osoba koja je tek krajem 2006. kupila kompjuter, iz prostog razloga jer je morala da ga ima zbog fakultetskih obaveza. Primer sam da iz inata mogu nastati i dobre stvari. Zašto iz inata? Pa, kompjuteraške tehnikalije sam naučila nakon izjave koleginice na fakultetu da sam glupa – jer ne znam da namestim prored u Wordu. Tada sam sebi rekla: “Kupujem kompjuter odmah! Nije ta sprava pametnija od mene!” Kada mi je uključen internet prva stvar koju sam uradila bila je otvaranje bloga, a to mi je u početku služilo kao izduvni ventil za razne frustracije u mom privatnom životu.

#2. Kako si se odlučila za nick polarne svetlosti i u kom smislu si se pronašla u Aurori Borealis?
Jedna od stvari koje su moj dečji um fascinirale je bila upravo polarna svetlost, i to baš Aurora Borealis – igra svetlosti na nebu iznad severne polarne kape. Nekako mi je bilo sasvim logično da mi to bude pseudonim: zvuči kao ime i prezime, a i na taj način sam sebe podsećala da iako više nisam dete i dalje treba da čuvam u sebi tu, za decu karakterističnu, osobinu oduševljavanja novim stvarima, ljudima, životom.

#3. Koliko je teško pisati lični blog i iznova se ogoljavati, naročito sada, kada više nisi anonimna osoba, skrivena iza nick-a?
To se vidi po (ne)učestalosti mojih tesktova u poslednje vreme. Jako puno ljudi sada zna ko stoji iza Aurorinih avantura. I premda mene i sada “muče” neke stvari o kojima sam ranije potpuno otvoreno pisala, to više ne radim. Iz prostog razloga što ne želim da sretnem nekog od mojih čitalaca i da s njima pričam o npr. poslu, a u glavi se mislim “ova osoba zna da sam zaljubljena/tužna…” i sl. Problem je u tome što je moj blog bio moj lični dnevnik i to jedan od onih koji imaju mali katanac na sebi. Iz anonimnosti sam svesno izašla, ali mi malo nedostaje taj osećaj sigurnosti i zaštićenosti koju mi je ona pružala.

#4. Zahvaljujući studiranju jezika, bila si u prilici da živiš u inostranstvu. Kakva iskustva i uspomene nosiš iz Strazbura i Liverpula i kako je studirati ‘preko’ u odnosu na studiranje ‘na domaćem terenu’? Koje su prednosti a koje (ako ih ima) mane studiranja u inostranstvu?
Odlazak u Liverpul je bio jedan od najodvažnijih i najpametnijih koraka koje sam napravila u životu. Imala sam 200€ u džepu i turističku UK vizu na 6 meseci, ali sam bila svesna da to jednostavno moram da uradim ako želim da uspešno nastavim studije poslovnog engleskog jezika. Taj grad, prvenstveno ljudi u njemu, su me naučili da će mi svaki grad na ovom svetu širom raširiti ruke ako sam ja spremna da prihvatim nove stvari, ako sam otvorenog i pomalo istraživačkog uma. Strazbur je to samo još jednom potvrdio. Godinu i po dana sam tamo živela, radila i studirala francuski zajedno sa kolegama iz bukvalno celog sveta. Zahvaljujući tome danas svuda imam prijatelje – od Kine i Južne Koreje, preko Izraela, Češke i Gruzije pa sve do Meksika i Kanade.
Osim cena školstva i većeg akcenta na praktičnom radu, najveće razlike se ogledaju u odnosu studenata prema fakultetima – mnogo ozbiljnije se shvata učenje. Ljudi tamo ne odlaze na fakultet da bi se otrgli od roditelja i išli u svakodnevne provode, kao što je to, na žalost, vrlo često kod nas slučaj. Ljudi idu na fakultet da nešto nauče, da jednostavno steknu nova znanja.

#5. Logično bi bilo da radiš u oblastima u kojima je poznavanje stranih jezika od suštinskog značaja; ipak, ti si web-urednik. Kako se postaje i šta konkretno radi jedan web-urednik?
S obzirom da radim za HBO, odlično znanje engleskog jezika je jedan od važnijih preduslova za posao. To je bitno čak i ako se web uredništvom bavite za neki srpski sajt, odnosno kada je sadržaj na portalu vezan isključivo za Srbiju. Rad web-urednika je sličan uredniku nekog časopisa, ali su predznanja neophodna za ovu profesiju drugačija. Kada me informatički nepismeni ljudi pitaju šta radim, moj odgovor uvek glasi: stavljam na sajt svaku reč, sliku, video i sve ostalo što se tamo vidi. Međutim posao je malo kompleksniji od toga. 😉 Posao web-urednika može jako puno da se razlikuje u zavisnosti od toga o kakvom sajtu se radi. Ali osnove posla su slične: spram teme sajta i interesovanja njegovih posetilaca, pažljivo se bira i postavlja sadržaj, a to mogu biti tekstovi, slike, video… Tekstovi se prevode, prepravljaju ili ih sami urednici pišu. Sajt se grafički uređuje i menja. Web-urednici moraju konstantno da prate interesovanja posetilaca, kako bi im prilagodili sadržaj i samim tih ih zainteresovali za sve ono što taj sajt predstavlja. Kada je web-uredništvo u kompaniji za koju radim u pitanju, posao obuhvata još neke stvari, poput jezičkog i tehničkog prilagođavanja određenih web-usluga i aplikacija tržištu.

#6. Za tebe sam čula i upoznala se sa tvojim radom zahvaljujući WTF Jeansu. Reci nam nešto više o tom projektu.
WTF Jeans je bio moj prvi veliki korak u svetu community management-a koji je nastao iz lude ideje da se naprave farmerke s džepovima posebno skrojenim za iPhone i dizajnom prilagođenim IT geekovima, tj. ljudima koji većinu dana provode sedeći ispred kompjutera. Čitav projekat je rađen izuzetno transparento, s čime smo se u startu izdvojili i to ne samo od drugih iPhone related proizvoda, već od mnogih kompanija i brendova. Sve što je rađeno, od pravljenja skica sa dizajnerkom, preko traženja fabrike, do prodaje i brige o kupcima – sve je na neki način dokumentovano, preko videa, fotografija i tekstova na blogu, tako da su kupci, a i svi ostali, zajedno sa nama prolazili kroz sve faze i procese. Ujedno smo dokazali da je itekako moguće uraditi odličan marketing bez i jedne pare date na, uslovno rečeno, klasično reklamiranje i da je ulaganje u društvene mreže i online komunikaciju izuzetno isplativo.
Iako je moj posao prvenstveno bio community management, jako puno sam naučila o stvarima vezanim za marketing, prodaju, organizacioni manadžment, krizni PR, online komunikaciju i sl..  Doživela sam velike uspehe (WTF Jeans je bio svetski trending topic na Twitteru) i velike probleme (PayPal nam je blokirao račun), ali zahvaljujući tome danas sam bogatija za jedno neverovatno iskustvo, stekla sam dosta novih znanja i upoznala puno fenomenalnih ljudi.

#7.  Jedna si od prvih (ako ne i prva) osoba koja je radila kao Community Manager na našim prostorima. Budući da je to profesija o kojoj se još uvek nedovoljno zna, reci nam nešto više o tome.
Najkraći opis, koji se može naći i na Vikipediji, bi glasio ovako: community manageri stvaraju, grade i upravljaju online zajednicom nekog proizvoda, usluge, organizacije.
Posao community manager-a je da putem komunikacijskih platformi, najčešće društvenih mreža poput Facebook-a i Twittera, angažuje i zainteresuje online zajednicu za brend ispred ili iza koga stoji. Ako neko traži posao od 9 do 5, može odmah da zaboravi na ovu profesiju. Internet uvek radi i uvek je neko online! A taj neko može biti klijent ili potencijalni korisnik. Oduvek sam bila pobornik human touch-a u ovom poslu, jer treba poći od sebe – niko od nas ne voli osećaj komuniciranja sa automatskom snimljenom sekretaricom. Takođe sam i pobornik toga da nikada ne treba prihvatiti posao u čiji proizvod ili uslugu ne verujemo. Ljudi to osete i kad tad će to pročitati između redova, pa zašto onda oni da vam poklone poverenje, ako to i sami ne radite? 😉 Jedna od najbitnijih stvari je dvosmerna komunikacija – umeće pisanja objava nije ono što je za jednog CM-a najbitnije. Kao što se u real life-u tokom razgovora pojave pitanja i odgovaranje na njih, isto tako je u online komununikaciji. Ali i još neke stvari su iste, poput rasprava, a tu stupa na snagu umeće rešavanja kriznih situacija. Community manager je vrlo često prva osoba neke kompanije koja će se, da se tako izrazim, naći na udaru. Neko će da kritikuje ili da se žali, a CM u što kraćem roku treba i mora da se obrati toj osobi. Od spretnosti ili spremnosti da se nauči šta je krizni menadžment i kako rešavati konfliktne situacije vrlo često može da zavisi uspeh brenda, pogotovo ako je tek na početku online prisustva. Ovaj posao se ne završava u trenutku kada uspete da prodate proizvod – on nekada baš tada počinje.
Istina je da se zbog community management-a može izgubiti dosta sati sna i ličnog društvenog života, ali za komunikativne, spretne i domišljate ljude, koji su takođe spremni da uče neke nove stvari i dobro se snalaze u timskom radu, ovo može biti posao iz snova! 🙂

 
#8. Nakon bloga, ušla si i u svet društvenih mreža. Šta za tebe konkretno znači boravak na Facebooku, Twitteru, Linkedlnu, Google+ privatno, a šta u poslovnom smislu?
Razlike u mom poslovnom i privatnom korišćenju društvenih mreža se najviše ogledaju u tome kako na njih gledam, ali i kako ih koristim. S poslovne strane, Facebook, Twitter i Linkedln vidim kao fenomenalne kanale za promovisanje i komunikaciju sa klijentima. Vrlo lako se može opipati puls ljudi, videti šta ih zanima a šta im se ne dopada, a to u velikoj meri olakšava razvoj marketiniških strategija.
Privatno mi ove mreže omogućavaju lakšu i bržu komunikaciju s ljudima koje poznajem, pružaju mi zabavu, odmor i razbibrigu. Ali, ih u neku ruku koristim i za informisanje jer ne moram pročitati cele novine ili ceo sadržaj nekog sajta kako bih saznala novosti – neko od mojih prijatelja će to sigurno staviti na svoj status 🙂
Ono što je zajedničko i poslovnom i privatnom korišćenju ovih društvenih mreža je to što se tu često vidi da je teorija “Six degrees of separation” vrlo moguća. Uvek neko nekog (preko nekog) poznaje. Npr. nedavno mi je zbog posla trebala kratka konsultacija sa iPhone app programerom i objavila sam to na svom privatnom Twitter nalogu. Za 2 minuta sam dobila ime osobe i njegovu e-mail adresu, a za 5 minuta smo putem mejlova rešili moj problem. Tog programera nisam ranije poznavala – spojili su nas naši zajednički followersi na Twitteru.

#9. Ako se može tako pitati: omiljena društvena mreža i zbog čega?
Bez imalo razmišljanja Twitter! 🙂 Poslovno – jer sam zahvaljujući njemu (na)učila community management i okusila sve moguće krize i padove ali i uspehe, a privatno – jer sam zahvaljujući toj nekad tako divnoj a nekad tako nezahvalnoj komunikaciji u 140 karaktera stekla neke nove i jako dobre prijatelje.

#10. Iz tvog ličnog iskustva, koliko je važno odrastati uz kućnog ljubimca i zašto bi svima preporučila da imaju jednog?
Davno sam negde pročitala da je kupovina kućnog ljubimca jedini način da se za novac dobije iskrena ljubav, i čvrsto verujem u to. Doduše, moj savet je da ukoliko se radi o psu ili mački, usvojite ljubimca jer to što neki pas ili mačka imaju rodovnik vam neće pružiti veću satisfakciju, mogu vam pružiti jedino veći račun kod veterinara 😉 O maltene kakvom god ljubimcu da se radi i ljudi i deca nauče da nisu uvek oni na prvom mestu, nauče da brinu o nekom, jer ta životinja ne ume sama da se nahrani ili da sipa vodu u činiju. Samo malo pažnje bude višestruko nagrađeno i dobiju se bezrezervna ljubav i vernost. Uz njih je svako manje nervozan, manje tužan. Zamislite da dolazite mrtvi umorni ili besni kući, otvarate vrata s namerom da prespavate taj ceo grozni dan, a onda… E, a onda vas na vratima dočeka neko stvorenjce koje skače od sreće iz prostog razloga što vas vidi. A vi zaboravite na sve i nabacite osmeh. 🙂
A ima tu i drugih prednosti, pogotovo ako se bavite poslom vezanim za web. Nećete u cugu sedeti 12-13 sati ispred kompjutera, jer hteli ili ne, morate ustati da nahranite gladnu mačku koja vam se mota oko nogu ili da papagaju objasnite da bi mogao da nauči još neku reč osim SPEJS i ENTER 🙂

#11. Tokom upoznavanja, saznala sam i da si odlična kuvarica. Kako je nastala ljubav prema kuvanju, ali i predivnom načinu na koji sva ta jela i poslastice poslužuješ?
Počela sam da kuvam iz prostog razloga što su moji roditelji jako puno i često do kasno u noć radili, a ja jednostavno nisam volela da jedem sendviče i slične stvari. A i nisam imala srca da od majke, kada mrtva umorna dođe kući, tražim da mi kuva.  Iskopala sam neke njene stare časopise, gde je apsolutno svaki korak u receptu bio opisan “u slici i reči” i jednostavno sam počela… Zahvaljujući tome, već je moj prvi ručak imao kompletno jelo koje se sastojalo od punjenih rolovanih šnicli, graška u sosu i pirjanog pirinča. Malo je reći da su moji roditelji bili zaprepašćeni i da sam im pola sata objašnjavala da “stvarno nije dolazila tetka, stvarno sam sve sama skuvala”. 🙂
Kasnije se to nastavilo slično kao i sa kompjuterom s početka ovog intervjua… Morala sam sve da isprobam i naučim, i morala sam to da uradim kako treba. A danas mi je to ujedno i hobi i način da se što zdravije hranim ali je takođe i odlična anti-stres terapija. Pošaljem prijateljima poruku da dođu na večeru, zatim uključim neku dobru muziku, stavim kecelju i krenem da seckam svaki HTML tag koji me je tog dana iznervirao, pa da u ključaloj vodi blanširam onaj video koji nije hteo da se uploaduje, a onda u vrelom ulju pržim onaj tekst koji je napisala neka polu-pismena osoba. 😉

#12. Slatkiši ili slaniši?
Slaniši! Uvek! Ali ne slaniši u smislu grickalica, već slaniši u vidu večere s dragim ljudima.

#13. iPhone ili Android?
iPhone, iako nemam ništa protiv Androida – jeste, evo, javno sam priznala da je Android ipak OK 🙂

#14. Plavuša ili crvenokosa?
Crvenokosa. Nisam ja više za plavuše… Ako opet postanem preosetljiva, ako zaboravim da se borim za sebe, ako odlučim da opet budem previše popustljiva – tek onda ću prestati da se farbam i ponovo ću biti plavokosa.

#15. Kako započinješ dan?
“Uff… Alarm… Izgleda mi je telefon na desnoj strani kreveta… Da, tamo se čuje… Kako ono ide…?… Ah, da: donji deo ekrana, s leva na desno palcem, pa u sredinu… Mmmm… snooze.”

#16. A kako ga završavaš?
“Lola, ‘ajmo jedan krug oko zgrade pre spavanja… Hoćeš? Vidi, mila, povodac… Pa, daaa! Idemo u šetnju nas dve. Sad više nema onog velikog kuce na koga uvek režiš.”

#17. Da nisi blogerka/web-urednik/prevodilac/…bila bi?
Profesionalna kuvarica u francuskom restoranu.

#18. Idealan doček Nove godine?
Kućna varijanta. Ukusna hrana, kvalitetno vino i prijatelji.

#19. Životni moto ili najdraži citat?
Čvrsto verujem i vodim se sledećim: Ne čini drugima ono što ne želiš da drugi čine tebi.