Jelena Đokić – svestrana dama i majstor svog zanata

Žena koja je, tokom godina, stekla zavidno iskustvo u oblasti novinarstva, marketinga i PR-a; Jelena Đokić je žena sa kojom možete voditi konstruktivne razgovore o bilo kojoj temi i žena koja je danas uspešni sam svoj gazda.

#1. Kako bi opisala sebe nekome ko te ne poznaje?

-Zatekla si me sa pitanjem. Nikad nešto nisam bila jaka na rečima kad bi trebalo sebe da opišem. Hm…Ja sam više onaj tip kome je bitan direktan kontakt…šta znam, možda bih rekla za sebe da sam vedra, pozitivna, uvek od akcije, sa planom B, C i D, da ne znam za rečenicu „imamo problem“ jer se svaki problem da rešiti, a ono što sam pričala sa raznim ljudima koji me okružuju, kažu da sam šarmantna, duhovita i da “umem tako lepo da slušam, bez da osuđujem” (citiram moju drugaricu Veru). Nego, Ivana, šta ti misliš kakva sam ja? P.S. Da, volim da pitam ljude šta misle o meni, kako utičem na njih i volim da razgovaram na teme kako mi utičemo jedni na druge i šta donosimo jedni drugima u život, na ovaj ili onaj način, tako da bih dodala možda i da sam dobar psiholog u pokušaju : )

#2. Kako si, kao neko ko je učio ekonomiju, dospela u svet novinarstva, počela si vrlo rano?

-Jao, svašta sam ja nešto učila i tek ću. U današnje vreme, kada su svi preko noći postali dr, mr i ostali stručnjaci za završenim doktoratima u 27.godini života i kada je potpuna erozija društva u smislu obrazovanja, mišljenja sam da se čovek uči dok je živ. Treba stalno pohađati razne kurseve, ne nužno iz profesije kojom se neko bavi već, i one druge, koji su kao zanat ili hobi. Išla sam u I Ekonomsku školu, ali sam već u II godini počela da se zanimam za novinarstvo, prvo kao radio voditelj na „Pingvinu“, tada veoma popularnoj gradskoj radio stanici, gde mi je urednica bila čarobna Jasminka Jaca Petrović (pisac brojnih knjiga za Kreativni centar), a zatim i kao novinar u dnevnom listu „Eskpres Politika“ kada je počela moja opčinjenost pisanim medijima, koja je potrajala do 2009. kada sam izašla iz tog posla. Sada još za svoju dušu pišem za ekološki „Green magazin“, zato što sam borac za očuvanje prirode i zaštite životne sredine. Posle srednje škole sam upisala Ekonomski fakultet, ali kako sam u prvoj godini izlazila 7 puta na „Razvoj ekonomske misli“ i padala, shvatila sam da mi se ekonomska misao nikada neće razviti (barem ne na tom fakultetu) i upisala sam ono što volim i što me zanima – Šumarski fakultet. U međuvremenu mi se desila divna karijera u print medijima, a kada sam se tu ostvarila, rešlila sam da odem dalje. Od 2009.pa na ovamo bavim se odnosima sa javnošću i organizacijom događaja.

#3. Kako je bilo raditi u Politici devedesetih?

-Pa osim što nam je Politika ostala dužna honorare za dve godine, i nije bilo tako loše. Kad uđeš u posao sa šesnaest godina pare ti nisu toliko bitne, barem meni nisu bile, ovi današnji klinci neće da rade ništa za džabe, a da uče. To što sam ja naučila u „Politici Ekspres“ kao klinka nema cenu. To nije bilo samo učenje novinarskog zanata, išla sam sa njima svugde gde je trebalo – na događaje, koncerte, u kafanu…To je ujedno bila i odlična priča za mene da vidim šta se sve zbiva i kojim ću putem da krenem. Odrastali smo u nezgodno vreme, čudne su vrednosti bile forsirane, nije ni meni bilo lako da me u razredu zezaju što izlazim u SKC ili KST i idem u pozorište, ali na deset godina mature svi su hteli da se slikaju sa mnom ili da popričaju. Bilo mi je zanimljivo, ali i to je život.

#4. Dugo si radila u internacionalnoj kući Burda i to na više pozicija; kakva su ti iskustva iz tog perioda i kako je bilo raditi tamo, a u odnosu na rad u Politici?

-„Hubert Burda Media“ se na srpskom tržištu pojavila 2002.sa časopisom „Lisa“ koji je za kratko vreme napravio pravi bum, štampao se u više od 200.000 primeraka. Ja sam tu bila novinar od prvog broja i zahvaljujući Branislavi Mićić, tadašnjoj urednici, dosta sam naučila. Prva tri meseca novina se radila iz Bukurešta, pa sam i tamo stigla 🙂 U toj kući sam kao saradnik, provela lepih pet godina. Vremenom sam osim novinarskog dela posla, bila i asistent u PR sektoru, tako da sam već tu zahvaljujući Veri Aćimović, koja mi je postala i drugarica, puno toga naučila i stekla osnove za ovo čime se sada bavim. Ne bih mogla da poredim rad u „Hubert Burda Media“ i „Politici“ jer su u pitanju toliko suprotne filozofije posla da se ne mogu ničim ni povezati ni uporediti. Osim u „Ekspresu“ pisala sam kratko i za „Huper“ i „Ilustrovanu Politiku“.

#5. U licencnom magazinu Hello! radila si kao novinarka i asistent glavnog urednika; šta ti je više odgovaralo?

-Obožavam da budem u pionirskim projektima. Baš kao što sam u „Lisi“ bila od prvog broja, tako sam i u „Hello!“ bila jedan od devet članova koji su pokrenuli magazin. Na poziv Sretena Radovića, koji mi je bio direktor, nakon konkursa na koji se javio veliki broj zainteresovanih počela sam rad u licencnom magazinu, koji je jedan od najtiražnijih u svetu. Posle tri meseca rada kao novinar, bila sam tri meseca v.d.glavnog i odgovornog urednika, a zatim i pomoćnik urednika naredne skoro dve godine. Svaka od tih pozicija je imala svojih prednosti i mana.

#6. Kako je raditi sa Robertom Čobanom, koliko si naučila od njega i na koji način ti je rad u jednoj tako velikoj kompaniji pomogao u poslovnom i ličnom razvoju?

– Na žalost sa Robertom nisam bila u prilici da sarađujem, i to mi je baš žao, ali sam zato sam bila sa njim na nekoliko zajedničkih poslovnih putovanja i na jednom privatnom. Robert je zanimljiv čovek, pun životnog iskustva i u razgovoru sa njim uvek se nešto novo dešava i saznaje. Sa njim je i na običnoj kafi, stalno neki brejnstorming 🙂 u toku, razmenimo sto informacija, priča…Period proveden u „Color Press Group“ je po mene lično bio jedan oda najintenzivnijih, i ne bih ga menjala ni zašta na svetu, jer sam tada prolazeći kroz dobro i manje dobro naučila stvari koje ne verujem da bih negde drugde videla i doživela. Zato volim da kažem da za mene vreme koje sam provela u „Hello!“ i Color Press Group stvarno nema cenu i da je to životna škola u kojoj sam puno naučila.

#7. Pored rada na našim prostorima, vrlo dugo si prisutna i u slovenačkom novinarstvu. Reci nam nešto više o tome.

-Zahvaljujući mojoj prijateljici Gordani Sredojević, koja je deset godina bila urednica najtiražnijih slovenačkih magazina „Eva“ i „Obrazi“ i ja sam se obrela u svetu slovenačkih medija. Od jula ove godine, Goga je na novim projektima, a i ja sa njom. Deset godina saradnje za Delo Revije iz Ljubljane su dragocena stavka u mom CV-iju i jedno divno iskustvo. A najbitnije što se desilo u tih deset godina je što sam našla prijatelja kao što je Goga.

#8. Tvoja uloga u Green magazinu? I, da li živiš green životom; koliko je to uopšte moguće izvesti u Srbiji?

-Voooolim taj projekat. Čim mi je Ivana Filipović rekla da pokreće „Green magazin“ ja sam rekla – „želim da budem do tog projekta“! Volim prirodu, poštujem njene zakone i trudim se da je čuvam, koliko god mogu kao pojedincac. Čistila sam volonterski kanjon reke Tare od automobilskih guma sa „Ambasadorima životne sredine“, sa mojom generacijom na Šumarskom fakultetu zasadila u IV godini, na Goču, više od 5.000 sadnica, vodim računa o radzvajanju đubreta i bacanju u posebne kontejnere, ne uzimam plastične kese (gledaju me čudno, priznajem)…Ako ja mogu da živim green u Srbiji, ne vidim zašto i ostali ne mogu to. Jer sve kreće od pojedinca.

#9. Podeli sa nama neke anegdote iz novinarskog posla.

-Bolje da ih ne delim 🙂

#10. Vlasnica si Agencije za pružanje poslovnih usluga Arietta. Šta sve radiš i kakve usluge pružaš klijentima?

-S obzirom da imam dosta iskustva u medijima i puno kontakata, mogu da pokrivam sve  oblasti komunikacije sa medijima, od odnosa javnošću, organizacije događaja, konsultovanja, postavljanja projekta na noge, osmišljavanja,copywrite…volim da radim na novim projektima, to me inspiriše i motiviše.

#11. Na koje si projekte posebno ponosna?

-To je kao da me pitate koje mi je dete draže…hahaha…šala mala, to sve pevačice kažu kad ih pitate koja im je omiljena pesma. Ja sam na sve svoje projekte ponosna, jer je svaki od njih bio osmišljen i realizovan od srca i sa punom verom u njega. Poslednji veliki projekat koji sam radila i koji je trajao tri meseca, a spontano se nastavlja i nakon tog perioda je saradnja sa najmladjim pobednikom Sabora u Guči  i i prvom trubom sveta, Dejanom Petrovićem i njegovim Big Bendom. Njihov rad me izuzetno inspiriše i verujem u muziku koju stvaraju i sviraju. Trenutno sarađujem i sa dizajnerkom nakita Jelenom Popović u okviru njenih brojanica od kristala „Ljubav, vera, nada“. Bila mi je izuzetna čast da budem deo PR tima modnog studia Click na jesenjem, jubilarnom Amstel Fashion Weeku, gde je obeleženo 15 godina od kada je održana prva nedelja mode u Beogradu. A u nizu tih projekata radila sam i promociju italijanskog nakita od srebra „Boccadamo“. Veoma sam ponosna i na to što sam dve godine radila PR na velikom projektu „Oskar popularnosti“ u organizaciji najtiražnijieg nedeljnika „PULS“, sa Aleksandrom Đuričićem, Sandrom Radovanović i Gordanom Predić, sa kojima sam tokom svih ovih godina sarađaivala na raznim projektima. Volim da radim i sa Danom Karić jer je višestruko talentovana, kreativna i maštovita. I, što je najvažnije, realna osoba koja stoji čvrsto na zemlji.

-Za onoga ko voli da radi, nema podele posla na to da li radiš za sebe ili za nekog drugog. Ja sam sa istim entuzijazmom i inteznitetom radila i za druge, kao i za sebe. Dobra stvar kada radiš za sebe je što možeš tako da organizuješ dane da sebi dopustiš mini predah kad mu vreme nije, bar po pisanju godišenjeg odmora. Ali isto tako kada radiš za sebe, često nemaš radno vreme, a kad radiš za drugog, možeš sebi da dozvoliš luksuz da odeš s posla kad otkuca kraj radnog vremena. Mada ja tako nikad nisam funkcionisala, meni je uvek radno vreme bilo dokle god ima posla. Nikada ne bih mogla da radim od 9 do 5, verovatno bi preminula od dosade na izmaku trećeg radnog dana. Ograničavanje bi me ubilo.

#13. Šta te pokreće i gura stalno napred i u nove izazove?

-Radoznalost. Želja da budem pionir u poslu. Kad malo bolje razmislim ja i nisam nešto ambiciozna. Kod mene se sve dešava stihijski, iz entuzijazma pre svega. Kada u nešto verujem, od sve snage i čista srca promovišem to što radim. Dešava mi se da ako mi se ne dopadne ideja, ne prihvatam posao. Nisam taj tip da mogu da radim sve po svaku cenu. Od malena sam u poslu i sada kada mogu da kažem da imam pola života radnog iskustva, sebi mogu da dozvolim luksuz da radim ono što me uveseljava i boji moj dan vedrim bojama. A kad je tako, rezultati su vidljivi. Pored toga imam puno drugara sa kojima savršeno sarađujem u svim medijima, tako da je to još jedan plus da se bavim ovim poslom, jer sam stalno u kontaktu sa njima.

– Vodim sa velikim uspehom nekoliko facebook fanpage stranica svojih klijenata, a svima sa kojima komuniciram o poslovnoj saradnji sa puno entuzijazma preporučujem komunikaciju uz pomoć novih medija – youtube, twitter, facebook i slično. Ostaje mi još da provalim foursquere 🙂 Privlači me i da imam svoj blog, što nije tako nerealno. Volim da pišem, još samo da osmislim koncept, odnosno kome bih se obraćala a da to bude zanimljivo i interesantno štivo. Ima me i na LinedIn-u

#15. Facebook ili Twitter?

-Moram da priznam da sam se Twitteru priklučila tek u maju ove godine, u vreme pohađanja škole digitalne komunikacije. Slušala sam jedno zanimljivo predavanje i shvatila koliko smo mi na ovom prostorima needukovani dovoljno po pitanju Twittera. Uz to mi je veliki fan Twittera Janko Tipsarević pričao koje su prednosti takvog vida komunikacije i on je u neku ruku krivac što sam se zagrejala za taj vid komunikacije. Još uvek ga stidljivo koristim i priznajem da se ponekad osećam kao dete koje je došlo u park da se igra, ali ga ostala deca ne zarezuju ni dva posto 🙂 ali, ne odustajem. Fejsom već mnoooogo bolje vladam, koristim ga intenzivno u poslu, kao i privatno, ali moram da kažem da na profilu imam samo prijatelje i poznanike iz realnog života.

#16. Koliko ti posao ostavlja vremena za privatan život?

-S obzirom da je moj posao u osnovi kampanjski, ostaje mi mnogo više vremena nego što se to čini. Naravno, kada se radi intenzivno na nekom projektu nema baš puno vremena za razvlačenje po krevetu ili višesatno druženje sa prijateljima, ali zato kada prođe „frka“ imam dane kada ne moram da radim ništa osim da uživam ugađajujići sebi i ljudima koje volim. Plus u celoj priči je što sam ranoranilac, a ko rano rani (nije nužno fizički radnik), dve sreće grabi! Dan je duži i ima se vremena za sve.

#17. Poslednja knjiga koju si pročitala i film koji si odgledala?

-Čitam po nekoliko knjiga uporedo, a poslednja koju sam u dahu pročitala je knjiga moje drugarice Ksenije Pavolović „Pisma vetru“ koja je objavljena tokom Sajma knjiga u Beogradu. Ksenija je višestruko talentovana osoba, dugododšnji je novinar, i poznata je po ekskluzivnim intervjuima sa stranim zvezdama. Pored toga studirala je na Londoskoj biznis školi i bavi se jednom od najakutlenijih političkih tema u svetu – terorizmom. A što se tiče romana, u pitanju je štivo u kome glavna junakinja Lucija O otkriva šta se stvarno dešava u životima onih koji ce učiniti sve da njihove tajne ostanu zauvek zakopane, od londonskih žurki Forbsovih milijardera do tajni i skandala tatinih sinova i zvezda fudbala. Takođe je na mene veliki utisak ostavila knjiga “Zovem se sećanje” En Brešers.Glavni lik  Danijel ima večno „sećanje“, sposobnost da zapamti svoje prošle živote i da prepozna duše koje je i ranije poznavao.  To je njegov dar i prokletstvo. On provodi vekove uvek se iznova zaljubljujući u istu devojku. Iz života u život, preko različitih kontinenata i pod raznim dinastijama, Sofija i on (mada ona menja ime i izgled) uvek privlače jedno drugo – ali se ona toga ne seća. Uvek kada se u nekom istorijskom trenutku Sofija i on sretnu, neka fatalna okolnost ih brzo i bolno rastavi. Njihova ljubav uvek prekratko traje. A uvek i iznova mogu da čitam “Blago cara Radovana” Jovana Dučića.
A što se tiče gledanja filmova, priznajem da nisam neki filmofil. Više volim serije, između ostalog zato što kraće traju, pa mi drže pažnju. Od filmova sam poslednje gledala u bioskopu “Harija Potera” prvi od dva dela poslednjeg filma, i “Štrumpfove”. Volim crtaće, šta ću 🙂

#18. Preporuka za kraj, kako i gde provesti predstojeće praznike?

-Ko god ima prilike i mogućnosti neka ode van grada. Selo je uvek moj izbor, naročito Zlatiborski kraj. Tamo mi sve odgovara, od klime, preko hrane, prirode, mogućnosti za zabavu ili mir, ako mi treba. Srbija je prelepa i često volim da putujem po našoj zemlji. Sticajem okolnosti, studirala sam Šumarstvo, a veliki broj mojih kolega živi širom Srbije, tako da gde god krenem uvek sretnem draga lica, koja me upoznaju sa nekim znamenitostima njihovog kraja. Najredovnija sam u Kuršumliji kod mog najboljeg druga Bojana Bojovića, koji me je upoznao sa mnogim znamenitostima njihovog kraja, pre svega sa Đavoljom varoši, koja je izuzetna. Fascinantan je taj osećaj kada vidiš šta sve priroda može da uradi i i koliko smo mi obične mrvice u odnosu na prirodu i njenu snagu.