Sponzoruše na društvenim mrežama

Pojava Maše Rebić, autorke bestselera broj 1 u Srbiji, “Sponzoruše“ na Twitteru, pored toga što je donela osveženje na domaćoj lajni, dovela je i do razmišljanja na temu muških i ženskih sponzoruša kao i do pitanja “Postoje li sponzoruše na Twitteru?“. To pitanje me je navelo da malo porazmislim i pokušam da otkrijem da li i na koji način postoji fenomen sponzoruša na društvenim mrežama.

U samom startu, evidentno je da postoje devojke i žene (ali i mladići i muškarci) kojima društvene mreže služe kao kanal za samopromociju i ‘hvatanje‘ muškaraca (ili žena). Dovoljno je malo ‘prošetati‘ Facebookom i videćete masu dama koje kače svoje fotografije na kojima su oskudno odevene, u izazovnim pozama, prikrivene ili otvorene seksualne konotacije. Jako mali broj tih dama to radi kako bi nahranile svoj ego komentarima tipa:

“Baš si seksi!“
“Kakva si riba, opasno!“

i tome slično; realnost je da – kao i u poslovnom svetu  i u ovom slučaju je Facebook postao samo još jedan od alata za ‘prodavanje‘ – svog vremena, društva, pa i nečeg vrednijeg; lakši i konkretniji način za pronalaženje ‘sponzora‘.

Što se tiče Twittera, slika je nešto drugačija. Domaća tvitosfera tokom prošle godine doživela je veliku ekspanziju i postala tzv. mainstream iliti ono što je ljudima trenutno veoma popularno. Samim tim, na Twitteru su se pojavili i manje ili više ‘uticajni‘ twitteraši tj. ljudi (oba pola) čije mišljenje i izjave poštuje, prihvata, slaže se sa njima i deli veći broj ljudi, ne nužno pratilaca istih, kojih je od 1000 pa naviše. O uticajnosti na Twitteru, iz više uglova, pisali su i:

– Dragan Varagić

– Miloje Sekulić

– Adriatalk

– Moodiranje

– Igor Manjencic

– Blogče

S tim u vezi, Mašino pitanje postoji li Twitter sponzoruša koja juri ‘uticajne‘ ne bi li i sama postala važna je na mestu. Ako realno sagledamo celokupnu sliku prošlogodišnje Twittosfere, moglo bi se reći da smo manje/više svi bili u situaciji da budemo Twitter sponzoruše i sponzorci. Kako? Vrlo jednostavno: pored nas ‘običnih ljudi‘, ovu društvenu mrežu otkrila su i pravna lica – banke, privatne firme, kafići, fiksne i mobilne telefonije, pa i političari. Svako od njih pravio je neformalna okupljanja poznatija kao TweetUP-ovi na kojima su pozivani twitteraši u svrhu promocije proizvoda/brenda/akcije/političke ideje. Tako gledano, podjednako su i domaćini a i mi gosti, ispali sponzoruše i sponzorci. Mi, jer smo samim prisustvom na takvim dešavanjima dobijali na ‘uticaju‘ kod svojih istomišljenika i horde pratilaca (mora da vredimo nešto više i imamo kredibilitet, jer, pozvani smo); oni, jer su našim prisustvom dobijali veću prepoznatljivost i ‘uticaj‘ online, pisanjem članaka i izveštavanjem preko društvenih mreža sa takvih dešavanja. Tante za kukuriku.

Sa druge strane, kako je Twitter ipak drugačija društvena mreža od Facebooka, dame su se dosetile pa su za avatar sličice postavile izazovne fotografije koje, samim pogledom na njih, privlače pažnju i broj pratilaca, a pored toga twittuju isto tako izazovne, ponekad i lascivne fraze ali i fotografije, ne bi li pokazale koliko su cool, sexy, privlačne, bitne i preko potrebne za praćenje (ne bi li pronašle sponzora, je li?). Ili, zaprate sve one twitteraše koji imaju veliki broj pratilaca i bukvalno ih ‘uhode‘ – pamte im twittove poput mantre, posećuju sva ona mesta gde obično bivaju, odlaze na gorepomenute TweetUP-ove i slično; ne bi li se očešale malo o tu online popularnost i privukle malo pažnje i na sebe. Sve u svemu, laža i paralaža, (samo)obmana i ništa drugo – lično, ne vidim nikakvu korist od toga.

Bilo kako bilo, uticaj nije nešto od čega se živi – ne možeš ga mazati na ‘leba i njime plaćati račune iliti to može jedan vrlo mali broj ljudi – na svetu. Lepo je igrati se velikih i malih, vladara i podanika, ali kad se jednom svetla online pozornice ugase i podvuče crta – jedini bitan i relevantan uticaj je onaj koji vršimo sami na sebe, ne bi li postali bolji, kvalitetniji, profesionalniji i sadržajniji ljudi. Ako svojim primerom uspemo da dopremo i do drugih, pa da i oni postanu bolji – e to je onda prava stvar i sponzorušama i sponzoracima mesta nema – nestanu poput uobičajenih dečijih bolesti.