Jedna od večitih boljki svakog roditelja jeste kako odgajiti uspešnu decu što, naročito u današnje vreme, predstavlja poveliki izazov.
Kako su neki od nas i sami roditelji, a i među prijateljima imamo još pripadnika ove grupacije (:)), rešili smo da vam prenesemo jedan veoma informativan i, nadamo se, korisno savetodavan tekst sa sajta Inc.com. Umesto da ih hvalimo i kad treba i kad ne treba, fokusirajmo se na to da primetimo i uvažimo njihov trud, što će im mnogo više značiti i koristiti u kasnijem životu. A evo i više detalja.
Šta ako bih vam rekao da biste mogli povećati šanse deci da postignu veliki uspeh u životu – možda i veći nego što ste vi sami imali – jednostavno malim izmenama u tome na koji ih način hvalite i govorite o dostignućima?
Kako se ispostavilo, itekako možete. Štaviše, ove izmene su u potpunoj suprotnosti sa svime što su nam samoproklamovani stručnjaci govorili o odgajanju uspešne dece tokom poslednjih 15 i više godina.
Stvar je u tome da se sve svodi na to kako hvalimo decu za njihova dostignuća. Sve više istraživanja i pažnje o ovoj temi otkriva nam nekoliko ključnih stvari koje možda drugačije i ne bismo shvatili sami:
– hvaljenje dece zbog njihove urođene sposobnosti kao što je, na primer, inteligencija, u stvari ne znači da će kad odrastu voleti da uče i rade sa excelom
– hvaljenje dece zbog strategije koju su osmislili i procesa koje su na putu rešavanja problema osmislili – čak i da ne uspeju u tome, ih u stvari učvršćuju i pomažu da budu odlučniji u tome da pokušaju ponovo i uspeju
– i možda sam vrhunac ovog načina hvaljenja je u tome što mogu da se primene i na deci uzrasta 1-3 godine!
Kao što možete zamisliti, ove nove činjenice mogu značiti da su svi oni saveti samoproklamovanih stručnjaka na tu temu u stvari – pogrešni i da smo decu svih ovih godina pogrešno podizali.
A kako ovaj novi način hvaljenja, u stvari, funkcioniše, prikazaćemo na osnovu dva istraživanja koja obuhvataju decu školskog uzrasta, a koja je vodila Carol Dweck, profesorka psihologije sa Stanford univerziteta. Ali, prvo, da ispitamo razliku između razvijajućeg i fiksnog načina razmišljanja, što predstavlja osnovu cele ove stvari.
Fiksni vs razvijajući način razmišljanja
Osnova celog ovog istraživanja – naučiti decu da razviju razvijajući način razmišljanja umesto fiksnog. Kada govorimo o uverenjima o ljudskim dostignućima, fiksni način razmišljanja je verovanje da je inteligencija, na primer, u potpunosti urođena. Ili ste rođeni sa velikom pameću i sposobnosti za dostignućima, ili niste.
Razvijajući način razmišljanja, sa druge strane, je verovanje da dostignuće (opet, za naše potrebe u intelektualnom domenu) mnogo više promenljivo i da inteligencija i sposobnost rešavanja problema mogu biti razvijeni tokom vremena.
Celu ovu stvar možemo sumirati u Albertu Ajnštajnu, kako predlaže profesorka Dweck. Osoba sa fiksnim načinom razmišljanja može reći „Ajnštajn je bio genijalan.“, dok osoba sa razvijajućim načinom razmišljanja može primetiti da je Ajnštajn rešio neke neverovatno teške probleme.
Sedmaci
Da se vratimo na istraživanje profesorke Dweck. Pre nekoliko godina, ona i njen tim su okupili 373 đaka iz osnovne škole i među njima identifikovali one sa fiksnim i razvijajućim načinom razmišljanja. Nakon toga, pratili su ih dve godine, od početka VII do kraja VIII razreda i rezultati su bili zapanjujući.
Do kraja prvog polugodišta, ocene su im se potpuno razdvojile i nastavile da se razilaze tokom naredne dve godine i jedina stvar koja ih je delila bio je način razmišljanja. Kao što je bilo za očekivati, oni đaci sa razvijajućim načinom razmišljanja su postigli više od onih sa fiksnim načinom razmišljanja. Profesorka Dweck je identifikovala nekoliko ključnih razlika između ova dva tipa učenika.
1. Ciljevi
Đaci sa fiksnim načinom razmišljanja imali su samo jedan cilj na umu: „Izgledaj pametno sve vreme i po svaku cenu„. To znači da su radili sve da izbegnu bilo koji zadatak koji bi pokazao da nisu pametni kao što misle da jesu.
Đaci sa razvijajućim načinom razmišljanja, sa druge strane, nisu brinuli za greške koje bi drugari otkrili; gledali su na to kao na nešto što je neizbežno i čega se ne treba stideti, jer im je cilj bio da „uče sve vreme i po svaku cenu„.
2. Stav prema trudu i neuspehu
Đaci sa fiksnim načinom razmišljanja su na trud i neuspeh gledali kao na loše stvari, jer sama činjenica da neko naporno radi ili nije uspeo u nečemu (njima) pokazuje da ta osoba nije umala urođenu sposobnost. Đaci sa razvijajućim načinom razmišljanja su, sa druge strane, verovali da je trud ono što je potrebno za otključavanje sposobnosti.
Profesorka je istakla kako je sama ideja da je napor loša stvar „jedno od najgorih verovanja koje svako može imati„.
3. Dosada i teškoće
Đaci koji su iskazali fiksni način razmišljanja češće su se žalili da im je dosadno u školi i čini se da su upadali u ciklus u kojem su koristili dosadu kao pokriće za stvari koje nisu želeli da probaju je su im bile teške, i u samom procesu im je i zaista postajalo dosadno.
Sa druge strane, đaci sa iskazanim razvijajućim načinom razmišljanja su na školske zadatke gledali kao na seriju izazova ili slagalica koje treba rešiti. Takođe su se manje žalili da su nastavnici ili neki drugi spoljni faktor odgovorni za eventualne teškoće pri tom rešavanju.
Jedanaestogodišnjaci
Sve je ovo sjajno, ali ako ste roditelj, ne želite samo da istražite zašto je razvijajući mentalni sklop prednost, već i da podstaknete decu da razviju takav način razmišljanja. Srećom, Dweckova ima istraživanje i o tome.
Ona i njen tim su podelili grupu 11-ogodišnjaka na tri manje grupe i svakoj je dala jednako lagan i, uzrastu prilagođen, test inteligencije. Na kraju, svaku od tri grupe dece su hvalili na tri načina:
– jednu grupu su hvalili za prirodnu inteligenciju
– drugu grupu su hvalili za procese koje su koristili tokom rešavanja testa
– treću grupu su hvalili za prolaznu ocenu, bez pominjanja bilo njihove inteligencije, bilo procesa koje su koristili.
A rezultat? Prvi deo vas neće iznenaditi. Hvaljenje dečije inteligencije kod njih podstiče stvaranje fiksnog načina razmišljanja. Hvaljenje njihovog truda i procesa, sa druge strane, gura ih da pokrenu razvijajući način razmišljanja. Ali ono što je najiznenađujuće od svega jeste činjenica da hvaljenje inteligencije decu odvraća od učenja, istakla je Carol Dweck.
Bebe i par primera
I, koliko rano je prerano da počnemo strategiju hvaljenja i procese preko urođene sposobnosti? Vrlo rano, prema rečima profesorke. U stvari, njeno istraživanje pokazuje da način na koji mame hvale bebe uzrasta 1-3 godine može predvideti detetov način razmišljanja i želju za izazovima pet godina kasnije. Ne govoriti bebama da su geniji – štaviše, profesorka je znala da na aerodromima prekida mame kad primeti da to svojim bebama govore.
Pa, šta možemo da uradimo po tom pitanju? Umesto da hvalimo dete što je rešilo slagalicu ili postiglo neki lakši cilj, profesorka predlaže da kažemo nešto tipa „Žao mi je što sam ti utrošila vreme, hajde da radimo nešto teže, nešto iz čega možeš da naučiš nešto„.
Ili, umesto da decu za stolom pitamo kako je bilo u školi, neka svako od vas priča sa čim se tokom dana suočavao, kakve je izazove prevazilazio.
Zaključak?
Ne ići linijom manjeg otpora, već deci stalno postavljati realne i ne previše lake izazove, ujedno ih podstičući da iste rešavaju i hvaliti njihov proces i napredak ka tome. Činjenica je da nama i čitavom svetu treba (mnogo) više razvijajućih umova, previše smo „okupirani“ onim ograničavajućim.
Ostavite komentar