#Dostojanstvo je ljudsko pravo

#Dostojanstvo je ljudsko pravo – rečenica koja zvuči smisleno i baš kako treba, nažalost, samo na papiru.

Ljudsko dostojanstvo (treba da) je neprikosnoveno i kao takvo da se štiti i poštuje. Još od (sad već) daleke 1948. godine, u Univerzalnoj deklaraciji o ljudskim pravima napisano je da je „priznavanje urođenog dostojanstva i jednakih i neotuđivih prava svih članova porodice temelj slobode, pravde i mira u svetu„. Svaka osoba na svetu zaslužuje i treba da ima pristup svim javnim službama i pravo da bude pošteno i savesno tretiran uslugama koje se u tim službama pružaju. Ipak, istina je sasvim drugačija.

Prvu baku sam izgubila davno, nisam imala ni 20 godina. Ničim izazvana bol u predelu ruke/ramena, umor i teško disanje pretvorili su se u rak na plućima i metastazu i otišla nam je za nepuna 3 meseca, svega par meseci nakon što je negovala mamu nakon njene operacije tumora. Ispraćena sa pregleda rečima „Mi tu ništa ne možemo da uradimo..“ i prepuštena porodici na brigu i ublažavanje bola do poslednjeg dana. Gomila stvari i izečenog mi je ostalo urezano do danas; iako tome ima skoro 20 godina, mislim da se dobar deo porodice od toga nikada nije oporavio.

Desetak godina kasnije..

Sećam se tog jutra, kao da je juče bilo. Baka (tatina mama, koja je tih meseci živela sa nama) je ušla polako u sobu da me probudi za posao i javi mi da ide kod lekara, na kontrolu i po nove lekove. Mama je bila na putu, ostali ukućani spavali. Ustala sam, probudila klinca i otpremila ga u vrtić, a onda se vratila da i sebe spakujem za posao. Zvono na kapiji, pogledam kroz prozor, policija. Traže oca i pominju bakino ime. Tajac.

Tek što je prešla šezdesetu godinu, moja baka je pala na sred ulice, na putu ka lekaru, terminalno bolesna (što smo kasnije saznali); a hitnoj je trebalo više od 45 minuta da dođu – suviše kasno da bi joj se moglo pomoći. Gde je zapelo, ko je sve i gde pogrešio, šta je moglo biti drugačije – neka su od pitanja koja mog oca i čitavu porodicu i dalje muče. Da su došli na vreme, da njena doktorka nije bila na bolovanju, da joj zamenska doktorka nije odbrusila da joj nema pomoći, već da se nama obratila i uputila u detalje, da je, da je.. možda, ali samo možda, baka bi otišla na mnogo humaniji i dostojanstveniji način.

Ni danas slika nije ništa bolja. Četvrti mesec prolazi kako moja majka i njene sestre kupuju vreme svom ocu, ljudini od 92 godine, kome (tužna, ali neminovna činjenica) otkucavaju i poslednji dani. U decembru je imao dva infarkta iz kojih smo ga jedva povratili – zahvalni lekarima na reagovanjima u trenutku; sve ostalo je bila i jeste naša briga, upornost i čelična volja. Zdravstvene ustanove su nam takve da, zaista, ne postoji h od humanosti; o dostojanstvu i da ne govorim.

Teško bolesni i terminalno oboleli pacijenti leže nepokretni u prastarim ležajevima, na ofucanoj posteljini; često u nepromenjenim pelenama, pa i goli; kupaju ih na krevetima u hodniku?! (lično videla, nažalost).. O čemu mi pričamo kad za umirućeg čoveka u 92-oj godini lekari svesno prepišu lek za koji znaju da NE MOŽE da se nađe u Srbiji, pa ni u zemljama bivše republike, već nas upućuju na Mađarsku i susedne zemlje? Ili, kad prepišu 2 leka za srce  koja zajedno ne bi smela da se uzimaju, jer izazivaju smetnje, pa i zastoj?

Srećom, deka ima nas i poveliku familiju da brinemo o njemu i postaramo se da, koliko je moguće, svoje poslednje dane provede u miru, bez bola i nerviranja, okružen ljudima koji ga vole. Mnogi, nažalost, nemaju tu sreću.

Ne znam kakva je situacija u palijativi na državnom planu (obzirom da im je određeni projekat istekao prošle godine), ali unazad 11 godina, postoji prva specijalizovana dobrotvorna organizacija BELhospice, koja pruža usluge palijativnog zbrinjavanja pacijentima sa malignim bolestima u progresivnom, uznapredovalom stadijumu za koji je prognoza ograničena i na taj način, obezbeđuju i čuvaju dostojanstvo umirućeg čoveka.

BELhospice tim (lekar, medicinska sestra i socijalni radnik) posećuje pacijente u njihovim kućama i nakon uvida u istoriju bolesti , pregleda pacijenta i procene socijalnog statusa predlaže plan daljeg zbrinjavanja, predlaže terapiju za kontrolu bola i drugih simptoma bolesti kao i adekvatnu negu (pisani izveštaj izabranom lekaru). Članovi tima u skladu sa potrebama i željama pacijenta i porodice nastavljaju kontinuirano medicinsko zbrinjavanje uz psiho-socijalno-duhovnu podršku do kraja života pacijenta i u periodu žalosti. Po potrebi uključuju i druge članove tima: psihologa, duhovnika i volontere.

Rad i usluge ove dobrotvorne organizacije su potpuno besplatni; BELhospice se finansira putem donacija i prikupljanjem sredstava.

Kako bolnice ove najteže slučajeve najčešće otpuštaju i prepuštaju porodicama na brigu, mnoge od njih možda nemaju vremena, sredstava, pa ni mogućnosti da im pomognu i zato je važno upoznati javnost sa podacima da postoji organizacija koja se o tim pacijentima brine na požrtvovan i dostojanstven način do samog kraja.

Zašto sve ovo pišem?

BELhospice pokreće projekat na adresi fandrejzing.rs, koji će biti pokrenut 15. marta sa ciljem prikupljanja donacija neophodnih za pristup koji poboljšava kvalitet života terminalno obolelih pacijenata i njihovih porodica. Možda vas moja priča, ili priče svih drugih koji učestvuju u ovoj akciji podstaknu da date svoj doprinos i podržite ovaj projekat. Svaki naš dinar, pa i priča o ovoj važnoj temi, ljudima iz BELhospice tima i njihovim pacijentima znači mnogo.

*Tekst rađen u saradnji sa BELhospice

Save