Drage čitateljke, zovem se Ana i mama sam osmomesečnog Miloša. Kao i većina žena, o raku dojke znam tek ono osnovno, što sam pokupila tu i tamo, iz časopisa, s TV ili iz nekog razgovora (jer čak iako niste imali direktna iskustva s ovom bolešću, uvek znate nekog ko zna nekog ko jeste).
Drage čitateljke, zovem se Ana i mama sam osmomesečnog Miloša. Kao i većina žena, o raku dojke znam tek ono osnovno, što sam pokupila tu i tamo, iz časopisa, s TV ili iz nekog razgovora (jer čak iako niste imali direktna iskustva s ovom bolešću, uvek znate nekog ko zna nekog ko jeste). Ono što mislim da je dovoljno da znam, kada je u pitanju prevenicja ove bolseti, je da u porodici nije bilo istorije bolesti te da zato ne moram da paničim, ali ne bi trebalo da na to u potpunosti zaboravim, jer (a to znam iz jednog drugačijeg ličnog iskustva) bolest se ne dešava nekom drugom – uvek može da se desi tebi ili nekoj tebi dragoj osobi. Kada sam imala 27-28 godina, verovatno podstaknuta opet nekim tekstom ili nekom pričom, tokom redovnog ginekološkog pregleda, pitala sam svog doktora da li je potrebno da uradim neki pregled dojki. Lekar mi je tada objasnio da se kod žena mlađih od 35 (pa čak i 40 godina), osim ako ne postoje faktori rizika, ne preporučuje ni mamogafija ni ultra-zvuk dojki, jer ne daju adekvatne rezultate i savetovao mi da povremeno obavim samopregled dojki. Meni je to bilo dovoljno.
Ipak, pre skoro dve godine, tačnije u decembru 2009, pružila mi se prilika da učestvujem u akciji sličnoj ovoj koju sada pokušavamo da organizujemo. Naime, u to vreme sam radila u Kuršumliji (sa porodicom, inače, živim u Nišu) i tada je u tamošnji Dom zdravlja poslat pokretni mamograf. Za jednu tako malu sredinu to je zaista bila velika stvar i bilo je potrebno iskoristiti tu priliku i animirati što više žena da se pregledaju. Moja prijateljica je bila među organizatorima akcije, tako da sam se našla na spisku za pregled već prvog dana rada mamografa. Ideja je, dakle, bila vrlo slična ovoj – uveriti se iz prve ruke o kakvom se pregledu radi, a zatim svoja iskustva podeliti s drugim ženama.
Naravno, kada se radi o ovakvoj organizovanoj akciji, sve je to mnogo drugačije nego kada samostalno, nezavisno od nekog postojećeg problema, želite da uradite prelged. Ipak, sve prijavljene žene su morale prethodno da prođu ginekološki pregled i da dobiju odobrenje i uput za mamografiju. I ginekolog koja je radila te pripremne preglede mi je napomenula da sam možda isuviše mlada da uradim mamografiju (31 godina), ali je pohvalila moju spremnost da vodim računa o svom zdravlju i da, istovremeno, pomognem zajednici (u kojoj sam, iako nisam tu živela, imala neko „ime“ pa samim tim i određeni uticaj, makar među ženama s kojima sam radila). Tako sam i ja dobila uput za pregled i našla se u čekaonici vozila s mobilnim mamografom.
Opet kažem, ruku na srce, verujem da su pregledi u „normalnim“ zdravstvenim institucijama mnogo drugačiji od ovog (pre svega zato što imam skorašnje iskustvo s održavanjem trudnoće i porodilištem). Ovo je više ličilo na let avionom i to u prvoj klasi, jer vozilo s mobilnim mamografom zaista tako i izgleda. Ono što je moje iskustvo učinilo posebnim je i to što se u tom trenutku, u toj maloj čekaonici, našlo još žena čiji rad je na određeni način bio značajan za lokalnu zajednicu: neposredno pre nas su preglede završile direktorka i nekoliko doktoriki i medicinskih sestara iz DZ, a sa mnom su se tu našle i profesorke is srednje škole, šefica u filijali jedne domaće banke i vlasnica lokalne uspešne firme. I to je bilo interesantno za videti – sve te žene koje predstavljaju neosporne autoritete u svakodnevnom profesionalnom životu, sedele su tu pomalo nervozne, možda ne toliko zbog pregleda, koliko zbog neizvesnosti njhovih rezultata.
Nervoza se, naravno, najlakše leči šalom, pa se ubrzo atmosfera opustila i jedna po jedna sve prisutne žene su bile prozivane i vrlo brzo i pregledane. Kako bi koja izašla nakon obavljenog pregleda, ostale bi je u glas pitale: „Kako je?“, „Jel’ boli?“, poput studenata koji nervozno iščekuju da izađu na ispit!
Ubrzo je došao red i na mene. Sestra koja me je prozvala, uvela me je u kabinu gde sam mogla da se svučem i popunila osnovni upitnik. Kod mene je kao posebnu stvar o kojoj treba voditi računa prilikom pregleda navela mladež na levoj dojci (koji i nije mnogo veliki, ali je, eto, nešto što treba imati u vidu).
Za mamografski pregled sam čula da je, pre svega, vrlo bolan. Ja bih pre rekla da je neudoban, naročito ako imate relativno male dojke. Svaka dojka se snima s gornje i donje i s leve i desne strane po nekoliko minuta, a da bi se dobio odgovarajući snimak potrebno je zauzeti pomalo neprirodan položaj. Šalu na stranu – tačno je da pritisak na dojke nije baš prijatan, ali ja sam ceo dan posle pregleda osećala bolove u vratu i ramenima! Mada to ipak nije ništa toliko strašno ili nešto što jedna obična tableta protiv bolova ne bi sredila (da sam htela da je popijem). U mom slučaju dakle, trebalo mi je oko četrdesetak minuta da sve završim i posle toga mi je samo ostalo da čekam rezultate.
Rezultati su stigli poštom oko nedelju dana kasnije. Na svu sreću, sve je bilo u redu, zbog čega me je preplavilo potpuno olakšanje. Jer, da budemo iskreni, iako nisam imala razloga da sumnjam da nešto nije u redu i na pregled sam otišla isključivo u cilju prevencije, posle obavljenog pregleda ne možeš a da se ne pitaš da li će ipak sve biti u redu. Nakon svega toga sam bila u prilici da svoje iskustvo podelim sa drugim ženama i to sam radila ne samo u toku tih mesec dana koliko je akcija trajala u Kuršumliji, već i nakon toga, kao što to činim i sada sa vama, drage čitateljke.
Ne mogu vam sada reći kakve je tačno rezultate dala ova konkretna akcija u Kuršumliji, mada znam da su je proglasili za uspešnu (čula sam da je bilo slučajeva gde su promene na dojci uočene na vreme, ali, na žalost, i jedan slučaj gde je bolest već uzela maha). Upravo zbog toga što sam imala prilike da učestvujem u sličnoj akciji, sada sam vrlo spremno prihvatila poziv da se priključim i ovoj, jer iskreno verujem da su njene organizatorke u potpunosti u pravu – jedino kroz stalnu promociju i priču o raku dojke i načinima za njegovu prevenciju, moguće je boriti se s ovom bolešću.
Izlišno je reći da ću pregled ponoviti u dogledno vreme. Dobro je ipak znati da to ne mora da bude vrlo brzo – uz redovne (ili bar periodične) samopreglede, mogu biti mirna još nekoliko godina, dok ne dođem u životno doba kada bi to ipak trebalo da postane praksa (poput ostalih redovnih ginekoloških pregleda). U mom slučaju su koristi ovog prvog pregleda bile višestruke, naročito imajući u vidu da sam nekih sedam meseci nakon toga ostala u drugom stanju. Na žalost, splet nekih okolnosti onemogućio mi je da dojim bebu, tako da sam za sada ostala uskraćena za to jedinstveno iskustvo. Ipak, kao neko ko zna da je na ovaj način uradio jednu veliku stvar za svoje zdravlje, ja s ponosom mogu reći: „Moje dojke su OK! A tvoje?“
O autoru: Ana Živković (33), iz Niša. Diplomirala na Filozofskom fakultetu u Nišu, na Katedri za anglistiku. Već 10 godina zaposlena u Ministarstvu unutrašnjih poslova – prvo kao prevodilac za engleski jezik, a zatim kao policijski službenik zadužen za ostavrivanje saradnje s predstavnicima međunarodnih misija na Kosovu i Metohiji. U slobodno vreme se oprobala kao pisac kratkih priča, ali sada više skoro da nema slobodnog vremena – pre osam meseci je postala mama jednog divnog dečaka i uživa u tome. Kad ipak ugrabi koji sekund, onda se izgubi u on-line svetu a pre svega na Tviteru, gde je znaju kao @zamenica. Trudi se da bude što je moguće više društveno aktivna, te stoga podržava akcije za koje veruje da “they can make the difference”.
Drage čitateljke, zovem se Ana i mama sam osmomesečnog Miloša. Kao i većina žena, o raku dojke znam tek ono osnovno, što sam pokupila tu i tamo, iz časopisa, s TV ili iz nekog razgovora (jer čak iako niste imali direktna iskustva s ovom bolešću, uvek znate nekog ko zna nekog ko jeste).
Naravno, kada se radi o ovakvoj organizovanoj akciji, sve je to mnogo drugačije nego kada samostalno, nezavisno od nekog postojećeg problema, želite da uradite prelged. Ipak, sve prijavljene žene su morale prethodno da prođu ginekološki pregled i da dobiju odobrenje i uput za mamografiju. I ginekolog koja je radila te pripremne preglede mi je napomenula da sam možda isuviše mlada da uradim mamografiju (31 godina), ali je pohvalila moju spremnost da vodim računa o svom zdravlju i da, istovremeno, pomognem zajednici (u kojoj sam, iako nisam tu živela, imala neko „ime“ pa samim tim i određeni uticaj, makar među ženama s kojima sam radila). Tako sam i ja dobila uput za pregled i našla se u čekaonici vozila s mobilnim mamografom.
Ostavite komentar