Zašto nisam prijavila je akcija pokrenuta na društvenim mrežama u znak revolta na izjavu aktuelnog američkog predsednika u kojoj obesmišljava seksualne napade na žene.
Kao što to obično biva kad su prava (najčešće žena) ugrožena, internetom se pokrenula akcija, ovoga puta reakcija na svakojake kritike i napade usmerene na žene, a u vezi sa najskorijim seks skandalom u Americi. Podsetićemo, u toku je i dalje neizvesna borba oko toga hoće li američki sudija optužen za seksualni napad biti izabran za senatora ili ne.
A kako je pomenuti sudija optužen za napad koji se desio pre 30 i više godina, u javnosti su pokrenute brojne optužbe na račun žene koja je sudiju prijavila nakon toliko mnogo vremena. Čak i od strane samog aktuelnog predsednika Sjedinjenih Američkih Država. Revoltirane, žene interneta iz celog sveta, dele svoja iskustva pod parolom Zašto nisam prijavila iliti #WhyIDidntReport.
- Zato što sam mislila da ne možeš biti silovana od strane nekoga sa kim si u vezi.
- Zato što sam bila dete, naterana da ćutim.
- Zato što sam znala da je njegova reč protiv moje.
- Zato što sam mislila da je moja krivica.
- Zato što mi je tadašnja najbolja prijateljica rekla da sam to zaslužila.
- Zato što je on bio odrasla osoba, a ja dete.
- Zato što mi niko ne bi verovao i bilo me je sramota
- Zato što ne želim i to treba da je dovoljno.
Koji god da je razlog, treba ga poštovati i sasvim sigurno, ne izvrgavati ruglu, kad i ako do priznanja ikada dođe. Kao da nije dovoljno strašna sama situacija kroz koju su žene prošle i još uvek prolaze, osuđivati za ćutanje je tako pogrešno i sramno. Jer, tužna činjenica je da napadi na žene poprimaju epidemijske razmere. Do te mere, da je (nažalost) postalo normalno slušati o tome svakog dana. Toliko, da svi nastavljamo svoje živote bez i da imalo razmislimo o posledicama – kako po te devojke i žene, tako i po čitavo društvo. Neverovatno je da u jeku 21 veka i dalje živimo tako da se žene savetuju da ćute o onome što im se dešava i ne izazivaju zbrku. Ili, da su toliko uplašene da ne smeju ništa da kažu kako ne bi ostale bez posla, krova nad glavom, dobrog glasa, egzistencije.
Neverovatno da se i danas na toliko nivoa žena i dalje ponižava, obesmišljava i zlostavlja – zbog toga što je žena.
Jer, šta drugo može biti razlog?
Umesto osude, najmanje što svako od nas može da uradi jeste da ponudi podršku. Da budemo tu jedni za druge, da ne napadamo, ne obesmišljavamo i ne ponižavamo. Da verujemo i budemo oslonac kad zatreba.
Mišljenja sam da muškarci ne razumeju, zaista ne, dubinu i ozbiljnost problema sa kojim se žene svakodnevno, tokom čitavog života, susreću. Od osnovne, preko srednje škole i fakulteta, na poslu, kad izađu, kod kuće. Svakoga dana i u svakom pogledu, žena je podložna napadima. Ne preterujem. Od nepristojnih komentara, preko seksualnih konotacija, pa sve do fizičkog dodira, nametanja, pokušaja i izvršenih napada. Možda nekima deluje smešno, ali da li bi vam bilo smešno da vam neko svakog dana govori kako bi vas posedovao, šta bi vam sve radio, možda štipkao u prolazu do učionice? Ili, da vas stariji kolega i nadređeni svakoga dana pozdravlja sa „Gde ste, piletino?„, „Dobar dan, piletino„, „Što danas lepo izgledate, piletino„, sa sve uzdasima između svake reči? Lascivne smsm ili Viber poruke sa eksplicitnim detaljima polnog čina? I dalje smešno? Bezazlene šale, glupiranje?
Ovo su samo neke od situacija sa kojima se susrećemo svakoga dana. Ničim izazvano i bez ikakve želje i potrebe. A da ne govorimo o težim slučajevima. Da li bi vam bilo prijatno da ste vi u toj situaciji? Da vas neko svede na seksualni objekat i ophodi se prema vama kao prema parčetu mesa ili svojine za koju misli da mu pripada iz ma kojeg razloga?
A zašto se bavim ovom temom?
Zato jer delim mišljenje svih tih žena da ne treba ograničavati rok trajanja za prijavu bilo kakvog nasilja. I sasvim sigurno ne treba osuđivati bilo koga ko, iz ma kojih razloga, ne želi da priča o tome. Kakvu poruku time šaljemo mladima? Da se devojčice stide i plaše ili da dečaci misle kako mogu da rade šta hoće i bez posledica? Nemam statistiku za Srbiju, ali u Americi će jedna od četiri devojčica i jedan od šest dečaka biti silovani pre 18 godine. Razgovorom o nasilju, prihvatanjem odgovornosti, učenju dece o pravima i poštovanju jedni drugih možemo uticati da se te brojke promene i smanje.
Ono što je sigurno i potpuno nepobitno: žene nisu krive za napad na njih. I NIŠTA ne može biti razlog ni opravdanje za napad na njih, odnosno nas. Krajnje je vreme da se prestane sa osudama i omalovažavanjem samo zato što smo žene. Nasilje nema opravdanja i ne postoji razlog na svetu koji bio dovoljan da iko nasrne, napadne, siluje devojčicu, devojku, ženu. Bio u vezi sa njom ili ne. Ali, dokle god je klima takva da se priznanju ne veruje i da reakcije izostanu, situacija se neće promeniti. Žene će i dalje ćutati, iz ma kojeg razloga, (pojedini) muškarci će i dalje misliti da im se može sve. Jer posledice nasilničkog ponašanja izostanu.
Zato nam je neophodna takva klima u kojoj se može razgovarati o ovome. Bez srama, stida i straha. Bez toga da se osećamo bezvredno i bespomoćno, već da znamo da imamo podršku i razumevanje. Samo tako ćemo, vremenom, izgraditi svet u kojem – zaista se nadam – će se žene poštovati jednako kao muškarci i neće razmišljati da li izbor šminke ili garderobe ili način na koji se smeju možda izaziva nedolično ponašanje. Svet u kojem će nam deca odrastati poštujući jedni druge i smatrajući se jednakima – jer to i jesmo.
Ostavite komentar