Uspešne žene

Žena sa moodima – Danica Radišić

Žena sa  moodima – Danica Radišić
Podeli dalje

Kako opisati ženu koja razbija sve tabue? Danica Radišić je jedna od onih žena za koju sasvim sigurno možemo reći da je žena sa moodima, a evo i zašto.

 

 

Žena koja je hrabro razbila taboo da žene ne (treba da) misle i govore o seksu – pišući prvi blog na srpskom upravo o seksu. Žena koja će vam bez zadrške odbrusiti na nekoliko svetskih jezika; žena kojoj su društvene mreže i čitav online svet samo još jedna cigla u nizu popločane staze uspeha – uspeha kao žena, majka, poslovni partner, vizionar i sve ono što pomisli da može (a može) da uradi. Vaša i moja gošća – Danica Radišić aka @NikiBgd.

#1. Blogerka, preduzetnica, mentor, vlasnica uspešne Agencije, sveprisutna u online svetu i svim offline dešavanjima vezanim za Mrežu, konsultant i majka 12-godišnjeg dečaka. Otkrij nam tajnu kako organizuješ svoje vreme – da li imaš strog raspored za svaki dan ili živiš i radiš spontano?

Današnjica i ova zemlja, a ponajviše ljudi u njoj, su prosto neorganizovani, pa to svakome remeti bilo kakav pokušaj organizacije. I pored toga, smatram da je najvažnije imati dobar i detaljan plan. Tako smo bar nešto spremniji na promene, odnosno „znamo od čega smo i koliko odstupili“, što bi rekla jedna moja poznanica. Dakle, strog takstativan raspored i spremnost na sve jer se drugačije prosto ne može. A verovatno i ne treba drugačije, jer pritisak rađa kreativnost. Spremnost na sve ponekad znači nespavanje da bi se postiglo sve. Jedna moja bivša direktorka mi je svojevremeno nadenula nadimak „alhemičar“ jer je govorila da pretvaram 24 časa u 36. Vreme je i onako misaona imenica – može nam se da joj nadenemo opis kakav nama odgovara u realnosti. Sve to što jesam i što uspevam da uradim svakako ne bi bilo moguće bez Internet alatki za savremenu i svevremenu komunikaciju.

#2. Da li se ponekad osećaš ‘krivom’ zbog činjenice da tvoj 12-godišnjak zna više o Mreži nego 90% ljudi sa našeg podneblja, budući da je u pitanju dete koje je beskrajno radoznalo i gladno znanja?

Da, svakodnevno. Moj sin se slabo uklapa u svoju sredinu i među svoje vršnjake, a u poslednje vreme i odbija da pokušava da se uklopi. I taj sticaj okolnosti i njegov stav i njegovo znanje, koje je iznad proseka u mnogim oblastima, je mač sa dve oštrice. Živimo u vremenu u kojem je, globalno, najpoželjnije biti mediokritet. Batalite priče koje razni prosipaju deci i studentima u isticanju jedinstvenosti i uspehu kada to ostaje na demagogiji, a realno i delima se traži „miran“ prosek. Da, moje dete ima veliko znanje za svoje godine, a onoliko životnog iskustva koliko može da ima sa 12 godina. Znam da mu nije lako ali verujem u njega više nego u sebe da će uspeti u životu. Ima on tu snagu i upornost da izgura tu pamet. U stvari verujem da 90% dece to ima dok ih društvo ne unakazi i ne ubije u pojam sa konceptima o tome šta je „moguće“ i „nemoguće“. Dakle, kriva sam i ostaje mi jedino da se nadam da će ta krivica jednog dana preći u delimičnu zaslugu za nešto daleko veće od mene.

#3. Suosnivač si marketing agencije Krazy Fish sa Anom Keglović Horvat; kako su Lude Ribe nastale i čime se sve bavite?

Ana i ja smo se upoznale online, konkretnije preko Twittera. Imamo običaj da kažemo – našle se dve budale. Naletela sam na jednu izuzetnu osobu koja em ume, em sme, em želi da mi saspe u lice sve što jeste i što nije. To mi je trebalo, a ja njoj uzvraćam tu veliku životnu uslugu istom merom. Do sada smo se, brojem i slovima, jednom složile oko nečega iz prve. Jednom. Ta suprotstavljenost je ono što nas čini uspešnim u ovom poslu i u velikom prijateljstvu koje se oformilo.

Krazy Fish je mala agencija koja postoji tek godinu i po i to je ono što pružamo klijentima – suprostavljenost dva sveta i dva načina razmišljanja u jednom. Bavimo se raznim aspektima korporativnih komunikacija, ponajviše putem konsaltinga i treninga, a specijalizovane smo za IT i IKT rešenja i marketing na društvenim mrežama. Fokus su nam bio i ostao usmeren ka malim i srednjim preduzećima na Balkanu jer je prosto logično da se putem njih cela naša ekonomija jača. Ako veliki igrači na tržištu to nisu razumeli do sada, dve plavuše jesu.

#4. Global Voices Online, Srpsko Rodoslovno Društvo, Krokodili,…samo su neki od podjednako bitnih projekata u kojima si dosta angažovana – koja je tvoja uloga u njima i kako ti polazi za rukom da uspešno žongliraš sa svim tim aktivnostima?

Srpsko Rodoslovno Društvo je prvi od mojih Web projekata koji je započet zahvaljujući mom tadašnjem poslovnom partneru i velikom prijatelju, Sergei Oudmanu, a on je nosio i najveći deo projekta godinama, uz druge saradnike iz Srbije, preko Bosne, pa sve do SAD gde nas je njihova Biblioteka Kongresa svrstala u jedan od preoručenih izvora za istorijska i rodoslovna istraživanja u Srbiji i šire. A ceo projekat je nama važio za hobi.

Pošto sam se malo ustalila u blogovanju 2009. sa nekoliko svojih blogova, sa jednog bloga o životu u Beogradu je Global Voices često preuzimao informacije, pa sam pozvana da blogujem za njih. To je je inače sjajan projekat započet od strane bivše novinarke CNNa i tadašnjeg direktora Harvardovog Berkman Centra za Internet i Društvo, pa sam rado prihvatila da blogujem za Global Voices, a volela bih da češće imam vremena za to. Krokodili su Krokodili i to nije moj projekat nego naš – svakoga kome je stalo do Internet komunikacija i poslovanja u Srbiji i šire, koji bi da menjaju stvari na bolje i koji su voljni da ulože vremena i truda u to. Ja sam tu samo da se postaram da to traje i, nadamo se, da bude rezultata.

Kad sam sve ovo rekla, jasno je kako uspevam – uz pomoć drugih. Unutar svakog projekta je samo bitno pokazati svoju vrednost i ceniti druge koji su deo toga. I raditi. Puno, uvek i sa zadovoljstvom.

#5. Na tvom poslovnom profilu, pročitala sam da imaš višedecenijsko iskustvo iz oblasti pisanja, prevoda, kopirajtinga..reci nam nešto više o tome.

Sa pisanjem sam počela sa 6 godina. Sa 7 sam imala jednu objavljenu pesmu u nekom školskom izdanju i pisala kratke priče na dva jezika. Kako sam bila najmlađa u porodici i među prijateljima moje porodice, dok su oni meni pričali priče o tome “kad su bili mali”, ja sam počela da pričam i pišem priče o tome “kad sam bila velika”. I tako ceo život piskaram.

Usput sam pokupila nekoliko jezika i puno, puno, puno čitala. Prevodi i prepevi su onda nekako došli sami od sebe, pa su ljudi počeli i da me angažuju za to već u srednjoj. Nekih 10 godina sam najbolje zarađivala od “čišćenja” tuđih skaradnih prevoda koji su prikazivali ništa drugo nego nepoštovanje živih jezika. Onda su se prevodi, čitanje i pisanje sklopili u copywriting i korporativno blogovanje. To mi je prosto urođeni talenat koji sam imala prilike i da razvijem. Reči su moje igračke, a svet jedno veliko igralište.

#6. Da li si imala/imaš li uzore u poslu-profesiji kojom se baviš?

Moj najveći uzor je bio i ostao moj otac – u svemu. Bez obzira na to što neke životne stvari nikad nije umeo, u svojoj profesiji je mag i revolucionar, kako ga je sportska štampa od Španije, Srbije, pa na dalje nazvala. To je čovek koji je bio deo stare garde sportista koji su sport preveli iz amaterizma u cenjenu profesiju i čovek koji je svojeručno uneo revolucionarne promene u treninge i taktiku u fudbalu. Kao amater u sportu je postavio 4 rekorda u Jugoslaviji, a kao profesionalac osvojio desetine kupova po Evropi. I on je faktički bio konsultant u oblasti koja je bila u povoju pa, kasnije, u razvoju, tako da svaki njegov savet i taktiku mogu vrlo lako da primenim u oblasti Interneta i savremenih komunikacija. Sport je samo još jedan vid komunikacije.

Ceo život je mene i braću, kroz vreme provedeno igrajući se sa nama, učio o tajnama uspeha – “Ne gledaj onog iza sebe, nego onog ispred sebe”; “Ako ti je normala da uradiš deset sklekova, prvi počni da brojiš na jedanaestom”; “Plakanje nikad nije ništa rešilo, razgovor jeste”; “Budi mehaničar ako to želiš i voliš, ali budi najbolji mehaničar za BMW u zemlji” i njegova najveća tajna koja se može primeniti u svakoj oblasti života, od hrane, preko posla i kocke, “Stani kad ti je najslađe”. Odrastajući pored takvog čoveka, koji i danas sav taj rad, svu ljubav, podršku i snagu pruža svojoj deci, unucima i ženi sa kojom je u braku teških 46 godina – nemoguće je biti neuspešan. Sve dok zaista primenjujete njegove savete svakodnevno. I danas smatram da ništa moje nije moje – sve dugujem mom ocu koji mi je pružio mogućnosti i savete i mom sinu koji mi pruža snagu i motivaciju.

#7. Kada i kako si otkrila ljubav prema online svetu i šta te je podstaklo da se njime i profesionalno baviš?

Teško je uloviti taj specifičan trenutak kada se to desilo. Imala sam 6 godina kada nam je otac kupio prvi računar, davno pre Interneta, i prvu konzolu za igrice. Apple IIc i Atari. Prvo sam se zaljubila u strateške igrice i onu prostu pucačinu, pa i tipkanje mojih pisanija u WordStaru. Sada neke od tih igrica, kao Montezuminu osvetu i Taipei nalazim online u flash izdanju pa se podsetim dobrih starih vremena. Pored toga sam od 4. razreda osnovne u školi imala časove Informatike gde smo uglavnom učili primenu softwarea. Onda su 1992. godine u školu stigli IBMovi nove generacije, iste godine kad je IBM napravio čuveni ThinkPad, a ti računari su bili nama nepojmljivo jaki tada i namenjeni uglavnom onim đacima koji su odabrali Osnove programiranja kao jedan od dva ponuđena predmeta iz Informatike. Prebacila sam se na taj izborni predmet pod odmah i naučila po neku osnovu, iz čiste radoznalosti prema ovoj novoj generaciji računara. Onda nam je 1994. u školu stigla elektronska pošta – jedan Inbox za celu školu. U međuvremenu mi je najomiljenije mesto na svetu postala bilo koja biblioteka ili velike knjižare. Umela sam da zaboravim da jedem po ceo dan dok sažvaćem po tri-četiri knjige za vikend. Prosto se palim na dobru priču. Onda se pojavio Internet u celom i ja sam ga videla kao jednu veliku biblioteku, uz mogućnost slanja brzih poruka. Gotovo – ljubav za ceo život. A, pošto nisam sklona zaljubljivanju, moje dete ima običaj da kaže da će se mama definitivno zaljubiti kada bude naletela na nekoga ko voli i poznaje Internet bolje od nje. Vrlo moguće.

#8. Razvojni put Danice Radišić; od školovanja u inostranstvu, preko Akademije Umetnosti u Beogradu, pa do prvog posla i šta je bilo u pitanju?

Već nekih 20 godina pokušavam da objasnim ljudima oko sebe da ja nisam intelektualac, bez obzira na jezike koje govorim i načitanost, već čovek-radnik. To sam počela da shvatam već sa nekih 15 godina kada sam prvi put tražila roditeljima da me ispišu iz škole, koju bih završila vanredno reda radi i da njih zadovoljim, i puste da radim. Prvi posao sam našla preko leta kada sam imala 14 godina. U stvari sam pozvana da volontiram kao asistent nastavnicima u letnjoj školi, pa su nastavnici tokom leta bili toliko zadovoljni mojim radom da su rešili da se skupe i da mi oni plate. To je bio prvi novčani rezultat svog rada koji sam doživela i zaljubila sam se u taj osećaj. Ja sam plavuša sa defektom – volim novac, ali kad ga ja zaradim.

Posle toga sam radila za šankom jednog paba vikendom u turističkom delu Lisabona, gde sam uz bakšiš za vikend uspevala da napravim po nekih 100 maraka. Nije bilo loše za 15 godinica. Onda mi se majka teško razbolela, došli smo u Srbiju, pa sam većinom bila uz nju, a pri upisu na fakultet sam se već bavila prevođenjem, kao i poslovima vezanim za glumu: statiranje na TVu i uživo, radio, po koja minuskulna ulogica tu i tamo.

Dalje sam se bavila poslovnom korešpondencijom onako old-school, pa istraživanjem i old-school clippingom za novinare i pisce i tako dalje. U međuvremenu sam sa nekoliko poslovnih partnera/prijatelja otvarala, vodila i zatvarala: kafić, frizerski salon i gift shop/cvećare. U svemu i svačemu sam se oprobala do tridesete i skoro uvek morala da prekinem jer je bilo nemoguće uklopiti sve u jedan dan, što je u jednom trenutku počelo da se ocrtava i na moje zdravlje i na vreme provedeno sa detetom. Ali smo u tom trenutku nas dvoje od toga živeli i on se nije žalio. I njemu je jasno da je mama kompulsivni serijski preduzetnik i da je rođena da radi, pa me trpi.

#9. Pored srpskog, govoriš još pet svetskih jezika. Kako si uspela da, za kratko vreme – budući da imaš svega 34 godine – ovladaš njima? Dešava li ti se da ti se pobrkaju u glavi, da kreneš sa pričom na jednom a završiš na drugom ili petom?

Tri jezika su mi na nivou maternjeg – srpski, portugalski i engleski. Ovladala sam njima vrlo lako jer sam odrastala na tim jezicima, a italijanski, francuski i španski sam pokupila usput. Ma koliko se većini činilo da su to tri vrlo različita jezika, u mojoj glavi je to jedan jezik i, da, ponekad mi je teško da ih “profilterišem” jedan po jedan. Kako imam naviku da se vrlo precizno izražavam i kažem baš ono što mislim, ponekad mi jedna reč više odgovara na ovom jeziku, ponekad više na onom. Zašto da kažem da mi nešto strašno nedostaje kad izraz “tenho saudades” mnogo više govori? Trebalo bi svi da govorimo sve svetske jezike, svet bi se tada mnogo bolje razumeo. Nedavno sam rešila da progovorim i Rumunski jer ga većinom razumem, pa trenutno radim na tome, a morala bih da poradim i na Arapskom koji sam kao dete u Kuvajtu čisto progovorila pa zaboravila skoro načisto. Znam da je većina time impresionirana i čini im se da su jezici “teški”. Nisu, samo se pogrešno posmatraju, kao da su nauka. Jezici su kao ljudi, živa stvar koja ima ličnost i svoja neka načela i fiks ideje. Jezike treba upoznati kroz kulturu, književnost i one kojima je to maternji, a ne naučiti.

#10. Pre dve godine, odvažila si se i otpočela pisanje prvog srpskog bloga o seksu? Šta te je nagnalo na taj potez i kakva su ti iskustva – jesi li nailazila na otpor i kritiku i, uopšte, kako je blog bio prihvaćen?

Opet, imala sam tu veliku sreću da odrastem uz prilično liberalne i komunikativne roditelje koji su nas slali u liberalne škole. Meni je već do ranog puberteta bilo normalno da se o seksu, zdravlju i sličnim životnim temama otvoreno razgovara. Prilično kasno sam shvatila, tek blizu tridesete da to nije normalno i drugima i ako se svi time realno bave. Na pisanje bloga me je nagnalo nekoliko događaja – kad mi je nekoliko prijateljica i mlađih rođaka otkrilo da retko ili nikad doživljavaju orgazam, da ne znaju neke osnovne stvari o seksu pa ih to koči u zadovoljavanju normalnog i zdravog seksualnog razvoja i kad mi je moje dete sa nekih 7 godina, prepričavajući priču iz škole, saopštilo da ne sme da izgovori “seks” jer je to ružna reč. E, vala, nije ružna reč, nit’ ima veze sa bilo čim ružnim. Ti koji seks povezuju sa ružnim stvarima – nisu normalni.

Blog sam počela da pišem iz polu-šale kada su pitanja prijatelja i prijateljica, a često su me zvali da pitaju nešto vezano za seks i dating, počela da se ponavljaju. Umesto da ponavljam odgovore kao pokvarena ploča, rekla sam im da ću početi odgovore da im kačim online pa samo da im pošaljem link kad pitaju. To sam i uradila, a onda je Miloje Sekulić otkrio blog putem Twittera i proširio narodnim masama.

Nekih godinu dana nemam vremena da pišem na tu temu ali, zbog visoke potražnje i onoga što sam rekla o tome da ne važi više izgovor “nemam vremena”, od nove godine oživljavamo Dare2Speak ponovo uz pomoć nekoliko autora. Radi opšteg zdravlja i blagostanja u regionu.

#11. Čije kritike uvažavaš, bilo da su u pitanju poslovne ili privatne odluke?

Uvažavam svaku kritiku. Obožavam kritiku jer nas jedino ona čini jačima. Moj otac je veliki i odličan kritičar, na čemu sam mu neizmerno zahvalna.  Najviše volim i tražim kritiku onih koji imaju više iskustva od mene u nekoj oblasti i njih vrlo, vrlo pažljivo slušam. Snežana Luković je inače među mojim cenjenim kritičarima, zadužena za teme PR, komunikacije i život uopšte.

S druge strane, još na fakultetu sam naučila da treba uvažavati i zlonamernu kritiku, koja u suštini nije kritika nego pljuvačina i zavist, ali i iz nje se uvek može izvući nešto korisno. Jedna asistentkinja na faksu mi je govorila da stojim kao džiber i mumlam kad govorim. Bila njena tadašnja izjava tačna ili ne, od tada pazim da stojim prave kičme, u kontrapostu i razgovetno verbalizujem svoje misli gde god da se nalazim. Takvi kritičari obično ne podnose kad iz njihvog “hejta” izvučete pouku koju još i primenite, pa vas to učini još boljim. Njihovo glodanje sopstvenog želuca onda bude šlag na torti zvanoj osveta (javite mi se za recept, nasledila sam ga od bake).

#12. Šta smatraš svojim najvećim uspehom?

Teško pitanje. Smatram sebe isuviše mladom i neiskusnom da bih na njega odgovorila. Rekla bih “moj sin” ali, premda vrlo verujem u njegove sposobnosti, još ne znamo kakav će on čovek biti. Možemo li da ponovimo ovo pitanje za nekih 20 godina, a do tada u ime svog najvećeg dosadašnjeg uspeha da navedem samo Shakespearovu sonatu 123  i pesmu “The Road Not Taken” Roberta Frosta?

 

#13. Koliko je teško biti uspešna odlučna žena sa jasnim stavom i britkim jezikom u Srbiji?

Biti lajav je svuda valjda teško, bilo da ste muško ili žensko. Dete me je pre neki dan pitalo, poznavajući moju ljubav prema vatrenoj diskusiji: “Mama, kako da se svađam sa nastavnikom?” Moj odgovor: “Moraš da znaš više od njega.” Eto, to je ceo recept. Ako znaš, bori se za to što znaš. Ako ne znaš, ili nauči ili sedi i ćuti. Kao što smo ustanovili, nije mi u prirodi da sedim i ćutim i to ima svoju cenu, koju ja rado plaćam. Dakle, teško je. Ali bi mi bilo daleko teže da idem rotiv svoje prirode.

#14. Šta radiš kada nisi na Mreži, dozvoljavaš li sebi taj luksuz da budeš offline?

Lepo rečeno, “luksuz”. Da, to je danas postao veliki luksuz koji ja s vremena na vreme mogu sebi da priuštim. Bitno je samo ne zaboraviti suštinu svega – zbog čega smo online, zbog čega i koga radimo koliko radimo. Suština se vrlo lako izgubi, pa sebi ostavljam podsetnike svuda, a kad se desi da i na njih zaboravim, tu su sin i prijatelji da me podsete. Suština, ciljevi, strategija koja će do istih dovesti i onda povratak suštini, bilo da sam online ili offline.

#15. Savršen dan?

Na obali, pokraj Atlantskog okeana, oko 25 stepeni, povetarac malo duva, onda i kako treba. Miris joda, soli i smokve ispunjava vasionu, dok prepoznatljiv vibrato Nine Simone prede pesme o slobodi negde u pozadini, a svi, baš svi moji voljeni su na okupu i svako je namiren i zadovoljan, radi šta mu je volja. Kao da svi zajedno i bez dogovora igraju nepisanu predstavu za mene. Ja sedim malo dalje od njih, u hladu stogodišnje smokve, ćutke pijem treću kafu ili hladno pivo, palim cigaretu i posmatram ih. Mobilni je isključen, laptop zaboravljen, na mailove ne moram da odgovaram danas i, što je najvažnije, ne moram da gledam na sat. Dan kada vreme ne postoji i sva sreća ovog sveta mi igra pred očima. Dane kakve su opisivali Nikos Kazancakis i Bela Hamvaš, a ja samo imala prilike delimično da doživim. Meni dovoljno.

#16. Neostvaren poslovni izazov?

Izazova i neostvarenih želja ima svakodnevno i uvek. To je verovatno ono što me pokreće. Nikad nisam umela stvari da radim mehanički, nikad mi ništa nije krenulo iz prve, a po prirodi sam, da li na sreću ili na žalost, inadžija. Izazov i nestrpljenje su, doduše, veliki neprijatelji, a strpljenje je nešto što se vremenom uči. Ali izazov i upornost su zato braća. Kad je ostvarenje ciljeva i uspeh u pitanju, ne može se ni bez jednog, ni bez drugog. Umreću sa neostvarenim poslovnim željama i pomirila sam se sa tim.

#17. Savet koji ti je najviše značio, koji bi podelila sa čitaocima?

Onaj koji smo već naveli: “Stani kad ti je najslađe.” Meračite. I zapamtite dobro te trenutke, te najslađe vrhunce, životne orgazme. Čuvajte ih ljubomorno i ponesite sa sobom u grob. To je sve što će vam ostati.

 


Podeli dalje

2 komentara

Click here to post a comment

Facebook

Zaprati nas na Instagramu