Istorija braka

Još u vreme kamenog doba, postojalo je tzv. sparivanje zarad organizacije seksualnih odnosa i obezbeđivanja stabilne strukture za podizanje dece i obavljanja svakodnevnih dužnosti. Da, da i tada su još postojale te svakodnevne dužnosti: obezbeđivanje hrane, spremanje prostora u kojem se živi, podizanje dece..Vremenom, to spajanje i odnos su se menjali i sami evoulirali do te mere, da je brak kao institucija danas pred izumiranjem.

Antropolozi su otkrili da su prvi brakovi sklapani pre više od 5000 godina u Mesopotamiji, a zarad očuvanja moći i prestiža – kraljevi su se ženili ćerkama drugih moćnika sa ciljem sklapanja saveza, očuvanja mira, obezbeđivanja legitimnih naslednika. U to vreme, brak je bio ništa drugo do način da se dođe do više moći, da se žena veže za muškarca i postane njegovo vlasništvo i posluga, ali i sigurnost da će on biti biološki otac dece. Žena je bila građanin drugog reda, pa (nažalost) i roba kojom se trguje i malo su se šta oko toga pitale. U to vreme, muškarcima je bilo dozvoljeno da imaju više žena (naročito ako neka ne bi mogla da ima dece) kako bi sebi osigurali potomstvo, ali i utoljavali svoje seksualne nagone.

Nastanak i jačanje crkve, menja viđenje braka u korist žena; blagoslov sveštenog lica postaje neophodan činilac za legalizaciju braka kao institucije, postaje sveta zajednica i utiče da se na žene gleda sa poštovanjem i naklonošću. Rastajanje od žene biva zabranjeno, supružnici stupanjem u brak postaju jedno telo – što posredno sputava muškarce da se odaju ustaljenom razvratu i preljubništvu, ali žena i dalje ostaje podređena muškarcu i domu. Brak je institucija sklopljena iz praktičnih razloga, a ljubav i dalje nije igrala nikakvu ulogu u svemu tome – ako bi se vremenom izrodila – odlično, ali brak se smatrao preozbiljnim da bi se dovodio u spoj sa emocijama. U knjizi Marriage, a History autorke Stephanie Coontz, postoji podatak iz 2 veka p.n.e. gde je jedan Rimski političar izbačen iz Senata jer je u javnosti poljubio svoju suprugu – što se smatralo za sramotni čin. Dalje, u 12. i 13. veku, vanbračne aktivnosti su smatrane za najviši oblik romanse i romantičnih osećanja jer nisu bile ukaljane realnošću svakodnevnog života.

17. i 18. vek donose pomak u braku, idejom da se treba živeti životom ispunjenim srećom i biti u braku iz ljubavi, a ne zbog statusa. Kraljica Victoria i princ Albert smatrani su za ideal savršenog braka iz ljubavi. Ovaj trend je postao naročito popularan tokom i posle Industrijske revolucije i porastom srednje klase u 19 veku – kada su mladići konačno bili u prilici da sami izaberu svoju suprugu i plate venčanje, ne zaviseći od roditelja i njihovog mišljenja. Sa druge strane, sve to je dovelo i do pojave razvoda jer – kako su ljudi dobijali sve više kontrole nad svojim izborom i ljubavnim životom, tako je rasla i potreba za prekidom nesrećnih zajednica.

Kraj 19. i početak 20. veka donose velike promene u braku. Davanje ženama pravo na glas, one postaju jednake sa muškarcima i skidaju vekovne okove tretiranja kao vlasništva i posluge. Uopšte, čitav 20. vek uticao je da se institucija braka promeni više nego za sve vekove pre toga. Pojava kontracepcijskih sredstava i planiranje porodice, razvod braka, legalizacija istopolnih brakova, samo su neki od primera. Brak postaje tzv. privatni ugovor između dve jednake osobe koje traže ljubav, sreću i stabilnost a koji se može raskinuti ako se to, tokom vremena, izgubi.

Veća sloboda u shvatanju braka i otvaranje vrata emocijama da mu unesu dublji smisao, učinili su da i LGBT zajednica zatraži svoja prava u smislu priznavanja njihovih odnosa i prava na tu zajednicu, zajedno sa svim pripadajućim obavezama. Ova činjenica je, u neku ruku, uticala na svest pojedinih ljudi da počnu brak shvatati prevaziđenim i nepotrebnim, smatrajući da je tradicionalan brak kao takav sada potkopan. Drugi su ga počeli smatrati za ograničavajuću zajednicu u kojoj se gube individualnost i sloboda, zastarelu tradiciju koje se više ne treba pridržavati, ili ugovor koji obezvređuje vezu.

Evolucija je, nepobitno, kao i na sve drugo, uticala i na razvoj i menjanje braka i same slike o njemu. Moderno doba, globalizacija, svetska kriza takođe su doprinele lošoj slici i viđenju ovog – po meni – iskrenog, najintimnijeg i najpotpunijeg odnosa između dva bića. I, mada nas istorija uči da je brak prvobitno nastao kao odnos iz koristoljublja i čist ekonomski spoj i zajednica sa ciljem obezbeđivanja legitimnog potomstva; mi sami smo ti koji, svojim razvojem i radom na sebi, doprinosimo da on bude i ostane kruna čiste i iskrene ljubavi.

Zovite to konzervatizmom ili tradicionalizmom, ali po meni je brak vrhunac ljubavnog jedinstva, prvi najlepši poklon koji zaljubljeni jedno drugom daju a pre potomstva; zajednica koja ne sputava, ne ograničava i ne unizuje ženu (a ni muškarca), niti ih na bilo koji način sprečava da budu ono što već jesu – zajedno.