Deca

Upis dece u školu – kako izbeći i izaći na kraj sa stresom? #PitajtePsihoterapeuta

Upis dece u školu – kako izbeći i izaći na kraj sa stresom? #PitajtePsihoterapeuta

Činjenica je da upis dece u školu i na fakultete predstavlja jedan od najstresnijih perioda kako za roditelje, tako i za samu decu. Kako sa time izaći na kraj?

Došlo je proleće, prošli su i uskršnji praznici, pred nama su prvomajski, što se više bliži leto i juni mesec roditelje sve više hvata panika i to više ne mogu da sakriju. Do skora su se nosili sa time, ali kako sat otkucava i dani prolaze, nervoza sve više raste –  da li će i gde će upisati dete. Osmaci imaju testove za srednju školu (po svom izboru ili ne), maturanti prijemne za željeni (ili ne) fakultet. Vidim u poslednje vreme i roditelje prvaka hvata panika da dete upišu u željenu školu (i za to sada treba veza). Deca koja su aktivni sportisti muče svoju muku – odjednom roditelji više vole njihove pobede i medalje od njih samih. Samo i sve najbolje za naše naslednike, al po roditeljskom izboru.

 

Tako sve češće u ordinaciji (i van nje) imam sledeće (i slične) situacije:

  • Devojčica koja se upisuje u srednju školu sasvim uredno i ćutke sprema prijemni i ja verujem da će to glatko da prođe ukoliko roditelji budu strpljvi i podržavajući. E, a šta će biti posle to ne znam. A zašto? Ono što ja znam je da su roditelji odabrali gimnaziju (ta je „najbolja“, zna se i ko su profesori i kakav je odnos prema deci i da li tolerišu ili ne ovo ili ono, itd.). Sve su mama i tata maestralno uradili, osim jednog – nisu je pitali šta zaista želi da upiše, čime da se bavi.

  • Otac odličnih sportista ima problem – njegovi sinovi su jako dobri sportisti i uspešni, ali… Tata je procenio da su malo nesigurni!? Pitam šta kaže trener, a tata me u čudu gleda.
  • Devojčica koja na treninzima postiže vanserijske rezultate na takmičenjima potpuno kalira, toliko da dobija napade plača i odustaje pred sam start i već se lomi da li je to za nju ili ne.

Evo još jedne situacije: dete polazi u prvi razred osnovne i još uvek „nije u potpunosti savladalo oba pisma, solfeđo mrzi, a ni za strani jezik se baš ne zanima, koliko bi roditelji hteli i još na sve to stalno bi nešto novo i drugojačije. Kad i to dobije, pažnju kratko zadržava na tome“. Strašno stvarno! Ipak mu s tabletom sve ide od ruke, pa je taj kontakt koji ostvaruje s tabletom i najkvalitetniji.

Ovo su samo neke od situacija koje su nam svima poznate i o kojima u različitim verzijama slušamo svakodnevno. Zbog značaja i problematike rešila sam da narednih nekoliko tekstova posvetim odgovorima na svako od pojedinih iznesenih primera, jer oni i jesu (ako grubo gledamo) posebne kategorije i problemi sa kojima radim. Iz svakodnevnog iskustva gore navedene i slične priloge prikazaću sa konačnim, tačnije trenutnim ishodom i situacijom koju imam u kontaktu sa decom sa kojom radim. Nadam se da će roditelji biti u mogućnosti da uvide, ako ne i nauče iz tuđih grešaka, da pogledaju u svoje postupke i provere iste.

Ono što nikako ne smemo zanemariti su telesni procesi (neverbalna komunikacija) dece i simptomatologija koja se javlja periodično ili konstantno, a koju svi ili dobra većina zanemaruje ili dete jednostavno proglasimo „nežnim“ ili „slabašnim“.

Dešava se da dete ima dosta problema da uspostavi kontakt sa osobom preko puta (a takve situacije se i kreiraju sa terapeutom), onda je vrlo značajno obratiti pažnju na tu nemogućnost, nezainteresovanost deteta, osvestiti taj problem i raditi na njemu. Ne možete bilo šta postići (ni roditelji, ni učitelji, ni terapeuti) ukoliko ne postoji kontakt između vas i deteta. To su mnogima poznate situacije (nekim čak i „normalne“, uobičajene), kada npr. dok pričate dete zverka levo desno, malo u TV, malo u pod i eventualno odgovara sa „Ahaaa!“ ili „Dobrooo!“ i sl. Često roditelji dolaze bespomoćni, jer dok se upinju svim snagama da ispričaju i objasne kako stvari stoje i kada pomisle da su konačno postigli rezultat, dete počinje potpuno novu priču, postavlja pitanje koje nema veze sa razgovorom koji je u toku i roditelji budu potpuno očajni. Moja uloga tada je da sa detetom nađemo način da uspostavimo kontakt i tek tada kreće terapija.

Ostvariti kontakt sa detetom je prva stvar i najznačajniji zadatak koji stavljam ispred sebe, ostvariti kontakt kako sa detetom, tako i sa roditeljima ili bar jednim od, koji dolazi sa detetom na terapiju ukoliko je dete mlađe od 14 godina. Ukoliko je starije, onda je preporučljivo da i roditelj poradi na sebi ili bar po mojoj proceni da se (i uz pristanak deteta) uključe povremeno u naš rad.

Deca su najčešće razapeta, s jedne strane zaista se trude da zadovolje sve standarde svojih roditelja i zajednice i vrlo su kritični prema sebi u tim momentima. S druge strane, imaju veoma veliki otpor prema uklapanju „u šablon“. I to je sasvim izraženo i očekivano kada su adolescenti u pitanju. Na koju će stranu klackalica da prevagne i šta će kao rezultat nastati ne možemo predvideti, ali može od posledica bura da nastane. Najčešće se trudim da deca razumeju mesto na kome se nalaze, da mogu da budu u mogućnosti da izraze, pokažu svoje emocije (kakve god da su).

A šta svi treba da uradimo? Treba da obratimo pažnju, nikada za to nije kasno. Nije kasno da se ugledamo mestu na kome nam se nalaze deca. I da odatle krenemo dalje.

Autor: Dr Olivera M. Ćirković, spec. pedijatrije, geštalt psihoterapeut

Facebook

Organ Vlasti Instagram