Umetnost je „zadržati dete“ u sebi i večno biti mlad duhom, večno se igrati. Igra je božanski dar kojim se plovi preko svih granica, stiže preko svih puteva i „mesto“ gde je sve moguće. Vanvremenska i bestežinska, igra je okrepljenje i lek bolesnoj i oronuloj duši, povratak u nevinost, mesto gde igrači sami sebe biraju i postavljaju na najviše tronove, obavljaju nemoguće misije.
Svi se sa radošću sećamo momenata kad smo bili deca, sećamo se kako smo se igrali, i toga kako nam je svaki momenat bio veliki i snažan, kako je sve ono što nam je bilo potrebno u momentu stvarano. Ta neverovatna dečija sposobnost me danas kao odraslu osobu fascinira i ostavlja bez daha – samo malo mašte je bilo potrebno da se stvori ceo jedan novi svet, doradi stari, izgrade kule još jednog sa svim mogućim likovima i događajima, sve dovede do fantastičnog nivoa perfekcije, a sve kao proizvod deteta koje svet vidi isključivo kroz prozor svog sigurnog dvorca, u kome vile i vilenjaci veselo lete noću po sobi pričajući mu najneverovatnije priče, sa prinčevima i princezama kao glavnim likovima te izmišljene stvarnosti – izmišljene a opet nekako stvarne…
I danas stojim pred ogledalom i gledam sopstveni odraz i pitam se u kom momentu smo prestali da verujemo u čaroliju, u nevinu priču o savršenim ljudima, izmaštanim karakterima, bajkoviti završetak svakog ljudskog odnosa… i odgovor se sam nametnuo – onog momenta kad smo počeli da odrastamo. Vodila sam dugo bitku da ubijem to naivno dete u sebi koje me dovodilo samo u neprilike, zbog vere u čistotu i iskrenost, neisprljanost pohlepnom potrebom za papirnim zlatom i moći nad drugima i taman kad sam osetila da uspevam u tome, osetila sam da tonem, da sama sebi postajem odbojna, sve ono u šta nisam verovala da postoji sam postajala. I tada sam postavila pitanje – Da li se treba odreći tog najdivnijeg i najnevinijeg, najčistijeg dela sebe zarad „odrastanja“ i obaveza? Odgovor se sam nametnuo.
Umetnost je „zadržati dete“ u sebi i večno biti mlad duhom, večno se igrati. Igra je božanski dar kojim se plovi preko svih granica, stiže preko svih puteva i „mesto“ gde je sve moguće. Vanvremenska i bestežinska, igra je okrepljenje i lek bolesnoj i oronuloj duši, povratak u nevinost, mesto gde igrači sami sebe biraju i postavljaju na najviše tronove, obavljaju nemoguće misije. Okusiti igru kao odrastao čovek znači biti na trenutak dete, a igrati se znači nikada ne ostariti. A pravo bogatstvo je što igra uvek ima više učesnika, a tada postajete deo tima igrača i tada sve granice i sve težine ostaju iza vas.
Držati ovu priču u realnosti čini se nemogućim, jer smo sputani poslom, obavezama i drugim ljudima i nekako smo uvek u nekoj pripravnosti živeći svoje obaveze i ozbiljno promišljajući suštinu življenja, i zaboravimo da treba ponekad bar na momenat dati sebi oduška i ponovo biti dete. Jedan izvanredan način za to je pronaći sebi hobi koji će nas nadahnuti, inspirisati i odneti na drugi kraj sveta, koji će nam vratiti nepravedno oduzetu maštu, koji će nas učiniti svemogućima. Bavljenjem pozorištem – glumom, slikarstvom, muzikom, vajarstvom i drugim raznoraznim vrstama umetnosti možemo ulepšati svoj život, dati mu novi smisao, dati mu živost. Čovek je veliko dete i nepravedno oduzetu mu maštu i igru pod hitno treba vratiti, a to niko neće uraditi umesto njega. Jer sve dok nas ozbiljne stvari dotiču više nego što možemo da se izborimo sa njima, mi starimo, kad obaveze postanu jedino „zadovoljstvo“ okrenite se onom zaboravljenom detetu u sebi i dozvolite mu da se malo poigra, dajte mu dašak slobode i kreativnosti, videćete neverovatnu promenu, sve će postati moguće i lako dostižno, vaš duh će ponovi biti mlad, dečiji, videćete čarolija i moć igre su neverovatni.
Autor: Tanja Savović
Sjajan clanak. sve je tako kao sto je autorka rekla. Fenomenalno. jedva cekam da procitam jos nesto od Tanje Savovic.