U jednom od ranijih tekstova, načeli smo temu ljubavi i požude, pokušavši da objasnimo razliku. Ovoga puta, hvatamo se u koštac i zalazimo malo dublje u tu strasnu problematiku.
U jednom od ranijih tekstova, načeli smo temu ljubavi i požude, pokušavši da objasnimo razliku. Ovoga puta, hvatamo se u koštac i zalazimo malo dublje u tu strasnu problematiku.
Kod životinja je lako; sva ta bića – sisari, ptice, ribice i ostale životinjke imaju urođenu biološku potrebu tj. požudu, kako bi mogli da se pare i reprodukuju dalje, jer je to jedini način za produženje vrste. Kod ljudi je situacija “malo” drugačija – osim požude, za dublji i potpuniji odnos neophodna je ljubav, što bitno menja stvari.
Već smo pominjali da požuda, sama po sebi, nije loša – osim u situacijama kada nas ostvarivanje požudnog cilja ne “tera” da prelazimo sve granice koje može, na bilo koji način, povrediti druge. Isto tako smo objasnili da su veze nastale iz požude većinom kratkotrajne, ako ih ne učvrsti ljubav. To je ona vrsta veza nastalih iz želje za samozadovoljenjem, veza u kojoj želimo osobu sa kojom smo – u odnosu na ljubavnu vezu u kojoj osobi sa kojom smo želimo sve dobro.
Da bi jedna takva veza prerasla u nešto ozbiljnije i dublje, potrebno je da partneri znaju jedno drugom očekivanja. Jasno ispoljavanje nastalih emocija i shvatanja toka veze dovodi do boljeg razumevanja i razvitka u jednu lepu ljubavnu priču, možda i sa srećnim krajem. Sa druge strane, ako rezultira krajem, nema mesta brizi i tuzi – bolje i ranije shvatiti, nego se „venčati brzo i kajati natenane“.Ljubav je čista i uzvišena, nežna i duboka, ne sputava i ograničava, već raste i razvija se, kao i osobu koja je oseća. Ljubav je prirodna i kako se više razvija, tako smo mi sami srećniji; bez ljubavi se ne može živeti, niti se ona može ograničiti – ljubav je svuda i u svemu. Volimo da plešemo, da pevamo, igramo; volimo porodicu, prijatelje, kolege…pre svega, volimo sebe – da bi voleli druge.
Ostavite komentar