Od MySpacea, preko Facebooka, Instagrama, Snapchata i drugih, ove platforme su zauvek izmenile način na koji komuniciramo. Pa ipak, da li su društvene mreže krivac za depresiju i anksioznost?
U tekstu na koji smo naišli na sajtu PopSugar, autorka Lacey Johnson bavila se upravo ovom temom i razgovarala sa kliničkim psihologom Kevinom Gillilandom. O tome da li su društvene mreže krivac za depresiju i anksioznost ili je po sredi nešto sasvim drugo, pročitajte u intervjuu koji sledi.
Živimo u vremenu u kojem kao da moramo svaki trenutak naših života pribeležiti. Više ne možemo otvoriti Instagram ili Facebook bez da budemo preplavljeni fotografijama, snimcima, isečcima detalja sa muzičkih festivala ili para koji otkriva pol bebe na neki ekstravagantan način. Lakoća kojom beležimo svoje trenutke i delimo ih online može uzrokovati da se fokusiramo više na deljenje naše sreće nego uživanje u njoj. Međutim, to nije jedini način na koji ova moderna kultura može štetiti našim životima.
„Kada mi anksioznost postane baš loša, moram da objavim selfie. Ako dobijem mnogo ljubavi, osećam se 10x bolje, ali ako ne dobije dovoljno pažnje, osećam se još gore“, rekla mi je prijateljica. Druga mi je priznala kako je neprestano „bombardovanje“ porukama čini da preopterećenom. „Ponekad samo to što vidim mailove i notifikacije izaziva u meni stres toliko da poželim da uopšte nemam telefon, ali me uhvati panika svaki put kad ga negde ostavim“ rekla je. „Došla sam do momenta kad ne mogu ni do toaleta da odem, a da ne ponesem telefon sa sobom“. Zvuči poznato?
Ako su ekrani i društvene mreže u centru života milenijumskih žena, možete zamisliti šta predstavljaju za generaciju Z, prvoj koja je sazrela u ovoj eri. Amerikanci provode u proseku 11 sati komunicirajući sa nekim oblikom medija, pri čemu oni uzrasta 18 do 34 godine provode gotovo trećinu tog vremena na svojim telefonima. Istovremeno, adolescenti i mlađi odrasli pate od poremećaja raspoloženja i suicidnih misli u mnogo većem obimu nego bilo koja prethodna generacija – trend za koji eksperti veruju da ima veze sa tim kako se odnose sa životom oko njih.
Ipak, pojedini lekari, uključujući Kevina Gillilanda, licenciranog kliničkog psihologa i izvršnog direktora kompanije Innovation 360, smatraju da su efekti ekrana i društvenih mreža vrlo individualni. Upitan da pojasni i navede kako da povratimo kontrolu i nađemo to za čim, kako se veruje, svi tragamo: autentična povezanost, doktor je imao da izjavi sledeće.
Pitanje: U ovom digitalnom dobu, informacije konstantnom stižu do nas, od škole i poslovnih mailova, do notifikacija i informacija sa društvenih mreža. Kako to utiče na naše mentalno zdravlje?
Dr Kevin Gilliland: Nikada ranije u našoj istoriji ljudi nisu bili toliko izloženi informacijama u tolikom obimu i iz različitih uglova. Postoji toliko pritiska da se sve vreme bavimo svetom da gubimo dubinu. Gotovo je nemoguće fokusirati se na bilo koju konverzaciju ili aktivnost jer stalno postoji nešto drugo što nam privlači pažnju. Često se osećamo kao da moramo da smo u stalnom kontaktu sa svetom, istovremeno se pitajući zašto se osećamo usamljenijima nego ikad. To je zato što lajkovi i komentari nisu isto što i gledanje u prijatelja koji nas dobro poznaje i deljenje trenutka sa njim/njom.
Pitanje: Selfie svetla i aplikacije za obradu fotografija znače da mi često egzistiramo u filtriranoj subrealnosti. Kako to može uticati na sliku o nama, kao i na našu percepciju o svetu?
Dr Kevin Gilliland: Već decenijama znamo da magazini i mediji prezentuju određene slike da kreiraju izazov za naše identitete. Ali mi sami činimo taj izazov većim jer su društvene mreže naizgled ličnije i intimnije, pa ipak se predstavljamo uglađenije, ispolirano. To je stvaran svet, ili se takvim čini, ali to nije to. To apsolutno može podstaći plamen nesigurnosti i upoređivanja, a naročito zbunjujuće za mlađu generaciju.
Pitanje: Za razliku od većine milenijalaca, generacija Z je odrasla na telefonima i društvenim mrežama. Da li je pretnja još veća za one u mlađem uzrastu?
Dr Kevin Gilliland: Primećujemo neke tendencije porasta anksioznosti i depresije kroz generacije, ali u starosnoj grupi od 10 do 24 godine, samoubistvo je sada drugi vodeći uzrok smrti (!!). Odrasli su uz mobilne telefone i društvene mreže. Zbog toga, mnogi u tom uzrastu imaju socijalnu anksioznost. Intimni razgovori i kontakt očima za pojedine mogu biti zastrašujući i čudni, jer su toliko navikli na komunikaciju sa ekranima. To je takođe doba u kojem postoji veća ranjivost pri upoređivanju, kao i pritisak da održe određen imidž/izgled, što društvene mreže apsolutno mogu pogoršati.
Pitanje: Da li je moguće da je digitalno doba doprinelo povećanju stope samoubistva?
Dr Kevin Gilliland: Kao psiholog koji se oslanja na istraživanja, iskreno ne mislim da moje kolege i ja još uvek možemo odgovoriti na to pitanje. Čuli smo od individua koje tvrde da su društvene mreže bile „poslednja kap“ koja ih je vodila ka tome da razmišljaju o samoubistvu. Međutim, tu su i ljudi koji tvrde da su se po prvi put osetili povezani i kao da ih neko čuje upravo zbog društvenih mreža. Postoje prilike za obe krajnosti.
Pitanje: Kako ljudi mogu promeniti način na koji pristupaju društvenim mrežama i umanjiti uticaj koji one imaju?
Dr Kevin Gilliland: Samovrednovanje i kontrola, praćenje su ključni. Moramo se zapitati: kada provodim vreme na društvenim mrežama, kako se osećam posle toga? Ako društvene mreže ugrožavaju vaš osećaj za sebe i vaše samopouzdanje, morate više paziti na ljude koje pratite i kojima se bavite, kao i na vreme koje provodite radeći to. Kada ste kod kuće ispred televizora, imamo na stotine kanala za biranje i menjamo ih svaki put kad vidimo nešto što nam se ne dopada. Razmišljajte o društvenim mrežama na taj način. Ne pratite kanale koji odvlače kvalitet iz vašeg sopstvenog života.
Pitanje: Studije pokazuju da deljenje naših misli i osećanja na društvenim mrežama, kao i privlačenje pažnje i lajkova pokreće oslobađanje dopamina. Da li smo zavisni od ove vrste potvrde?
Dr Kevin Gilliland: Društvene mreže su suštinski neutralne, kao i mnoge druge stvari od kojih ljudi postanu zavisni. Nema sumnje da postoji opasnost u adiktivnim hemijskim ispuštanjima koje dobijamo od svakodnevne interakcije na društvenim mrežama. Lajkovi i šerovi mogu učiniti da se osećamo opijeno, i možemo početi da se oslanjamo na te aktivnosti da nam pruže podsticaj kad verujemo da želimo da se osećamo dobro, ali vremenom, ako to nastavimo, dozvoljavamo da nas to definiše. Potvrda koju dobijamo od društvenih mreža samo je privremeni osećaj imanja stvarne povezanosti sa nekim, ali tada samo živimo u senci prave stvari. Istina je da društvene mreže uopšte ne moraju biti negativne, ako pratite svoj odnos prema njima. Neka vam inspirišu život, ali nemojte dozvoliti da postanu vaš život.
Pitanje: Kako koristiti screen time /internet, društvene mreže/ da poboljšamo kvalitet života?
Dr Kevin Gilliland: Moramo prestati da tražimo popularne online platforme kao mesto za pronalaženje sopstvene vrednosti ili za beg od stvarnog života. Trebalo bi da vidimo nešto što neko radi na mreži kao inspiraciju da tamo otputujemo, ili to izgradimo, ili napravimo po tom receptu. To bi trebalo da otvori neku vrstu novog pogleda ili puta za nas, da budemo uzbuđeniji zbog naših sopstvenih života, ali nas nikad ne bi trebalo odvući od življenja.
Kakva su vaša iskustva i da li osećate da društvene mreže preopterećuju svakodnevni život? Pišite nam u komentaru ispod i započnimo konstruktivnu diskusiju na ovu temu.
Ostavite komentar