Da li vakcinacija naše dece treba i dalje da izaziva strah kod roditelja ili smo naučili zašto je ona važna?
Na inicijativu Dr Kler Mekarti, pedijatra u dečijoj bolnici u Bostonu i čuvene blogerke (MD Mama) prošle godine u ovo vreme pokrenuta je akcija koja je na osnovu svih priča, novinarskih i drugih naslova, raznih portparola i pokreta imala za cilj podizanje svesti o važnosti vakcinisanja dece. Dr Mekarti je i asistent na katedri za pedijatriju na Harvardu, urednik u Harvard Health Publications i zvaničan portparol Američke akademije za pedijatriju. Profesionalni je pisac duže od 20 godina, piše o zdravlju i roditeljstvu za Boston.com, Bostonsku dečiju bolnicu i Huffington Post.
Doktorka je postavila sledeće pitanje svojim čitaocima: “Kako lekari mogu da pomognu roditeljima da ne budu uplašeni vakcinacijom svoje dece?”, a ideja joj je bila da pruži opšte savete i informacije roditeljima o vakcinama u ovom razgovoru i time podigne njihovu svest po pitanju vakcina na viši nivo, od trenutnog. U daljem tekstu navešćemo zanimljive detalje ovoga razgovora, kao i doktorkina razmišljanja i zaključke.
Doktorka kaže da je kao pedijatar provela dosta vremena u razgovoru sa porodicama o vakcinaciji dece. Ono što je uočila je da su roditelji dolazili već formiranog mišljenja o vakcinama, a ono što bi doktorka rekla značilo je, ali ne toliko da roditelji značajno promene svoje pređašnje stavove.
U časopisu “Pediatrics” objavljena je studija o uticaju edukativnog materijala na odluke roditelja o vakcinaciji MMR vakcini (male boginje-zauške-rubeola). Roditelji su podeljeni u 5 grupa i svaka je dobila različit materijal povezan sa ovim bolestima:
1. Grupa dobila je materijal sa informacijama o nedostatku dokaza da MMR vakcina izaziva autizam
2. Grupa dobila je materijal sa informacijama o malim boginjama, zauškama i rubeoli
3. Grupa dobila je materijal sa fotografijama dece obolelih od malih boginja, zaušaka i rubeole
4. Grupa dobila je materijal sa dramatičnom pričom o odojčetu koje je skoro umrlo od malih boginja
5. Grupa, kontrolna, nije dobila ništa.
Rezultat je bio neverovatan – ništa od podeljenog materijala nije uticalo da roditelji promene, svoje, već ranije donete odluke i stavove.
Iz razgovora sa roditeljima i pitanjima koja su postavljali došlo se do zaključka da su roditelji više uplašeni od neželjenih efekata koji mogu nastati vakcinacijom, nego od bolesti i posledica istih, koje ove vakcine preveniraju. Ono što roditelji zaboravljaju je da svi medicinski tretmani imaju rizike (bilo koji lek koji uzimate, stalno ili povremeno, u svom uputstvu ima pasus Moguća neželjena dejstva). Mnogi uobičajeni (standardni) tretmani, poput npr. antibioticima, češće će izazvati neželjene efekte od vakcinacije – ali to roditelje ne čini zabrinutijim kada deci daju iste.
Doktorka je zaključila da je kod vakcina drugačiji slučaj. Roditelji su uplašeni i puni nepoverenja jer do njih dolaze i konfuzne i kontradiktorne informacije i dezinformacije. Dobrim delom na njih utiče i sredina i kultura iz koje su potekli. Sumnjičavi su jer se vakcine ne koriste za lečenje, već za sprečavanje pojave bolesti (antibiotike koriste za lečenje infekcije i to se čini jasno i neophodno). Ali ako dovoljno veliki broj ljudi odbije vakcinaciju, te bolesti neće više biti sporadične i neuobičajene. Onda ćemo ih lečiti, kao i njihove posledice.
Pitanja na koja svaki roditelj treba da odgovori, a svaki pedijatar/porodični lekar da postavi su:
⦁ Da li postoji nešto što Vam je doktor rekao o vakcinama i što Vam je bilo značajno i korisno, bez obzira šta ste na kraju odlučili?
⦁ Ako korisne informacije nisu došle od lekara, gde ste ih dobili?
⦁ Kako mislite da Vam možemo pomoći?
⦁ Šta biste želeli da Vam kažemo?
Obzirom da smo u želji da nam deca budu zdrava ujedinjeni, onda nam je svima zajedničko pitanje: Šta možemo uraditi bolje kada je u pitanju vakcinacija naše dece?
Autor: dr Olivera M. Ćirković, ambulanta Beomed
Ostavite komentar