Trespassing

Nele Karajlić kao katalizator uspeha jedne Sarajke

Nele Karajlić kao katalizator uspeha jedne Sarajke
Reakcija na nedavnu blog objavu Nataše Gaon-Grujić: Nele Karajlić kao katalizator uspeha jedne Sarajke.

 

Sarajka Nataša Gaon-Grujić presavila tabak, po starom dobrom običaju malo ga ovlažila sarajevskom maglom da ne ostavlja modrice, i oplela po Neletu Karajliću. Bar ona misli da je po Neletu, jer ceo njen tekst bi trebalo da nam objasni kako je Nele loš, a sve u poređenju sa pokojnim Trebinjcem Srđanom Aleksićem. Ako postoji još neko da ne zna, Srđan je momak koji je kao pripadnik vojske Republike Srpske stao u odbranu civila u Trebinju, njegovog prijatelja muslimanske veroispovesti i zbog toga bio tako krvnički prebijen od strane drugih pripadnika vojske Republike Srpske da je nedugo zatim i preminuo.

E sad odakle pokojni Srđan i živ Nele Karajlić jedan pored drugog u Natašinom tekstu? Niti su iz istog grada, niti iz iste profesije, niti su iz iste vojske? Pa, izgleda da u današnjem Sarajevu postoji prečica za građenje karijere, opljuni po Neletu ili po Kusturici, pokaži kako je ta bagra izdala raju i umesto da ostane u Sarajevu da ih Juka Prazina nauči poštenju i patriotizmu, oni pobegoše. Bar da su se ta dva kaurina dohvatili puške pa opalili po sugrađanima, ali ne, ništa im sveto nije! Oni sede u Beogradu, prave muziku i filmove, grade neka etno sela, sarađuju sa mrskim pravoslavnim neprijateljima u samoposlugama i pijacama…. Ni trunke savesti nemaju. I eto Natašina karijera u AlJaziri treba malo da se pogura pa koga će, Kusturicu je skoro Sidran opljunuo, red je da ona sad malo po Neletu, da se ne ponavljaju. A šta je poenta Natašinog filozofskog razmišljanja, sela žena pa razmislila kako bi više volela da se probudi, kao živ Nele ili mrtav Srđan?

“Ono što smem, ono što mi se čini da moram, ono što je meni puno lakše izgovoriti i napisati, a neće biti stavljeno u kontekst nacionalne pripadnosti koja određuje moje mišljenje, jeste da bih se sutra, da mogu, volela probuditi kao Srđan Aleksić
Prošle su 22 godine od kada je ubijen Srđan Aleksić. Prošle su dvadeset i tri od kada je iz Sarajeva otišao Nele Karajlić. Sasvim je normalno da me više bole ove dvadeset i dve godine bez Srđana.”

Ne smeta Nataši što je Srđan Aleksić bio vojnik omražene vojske još omraženije Republike Srpske, a što je Nele Karajlić muzičar, filozof naturščik, umetnik, komedijaš. Srđan Aleksić je ostao u svom rodnom gradu da se bori za Srpsku. Nele nije hteo da se bori, on je napustio Bosnu i rešio da živi u Beogradu. Srđan je odabrao stranu u ratnom sukobu, ali nije želeo da ćuti na nepravdu i bezvlašće koje su njegovi sunarodnici sprovodili pod parolom odbrane grada. Neleta rat i zauzimanje busija nije interesovalo, Nele nije pucao na njegove jučerašnje sugrađane, nije selotejpom lepio okvire i vezivao maramom kosu što je tih godina u Sarajevu i brdima oko Sarajeva bio modni trend. Nele je rat predvideo, bilo bi krajnje glupo da ostane u njemu.

Pa kako to da Sarajka Nataša više želi da se probudi kao vojnik Republike Srpske nego kao omatoreli levičar, izbeglica i umetnik? Pa, jednostavno je, Srđan je mrtav, Nele je živ. Šta koji moj da radi sa živim Srbinom, ovog mrtvog može da oblikuje, da mu doda još jedan oreol, i možda, ali možda, ako bude sve odrađeno kako treba, možda može i da ga posthumno pokrsti, mislim budimo realni, Srbi ne zaslužuju jednog takvog heroja.

Kaže Sarajka Nataša da bi joj bilo draže da je Srđan otišao iz Trebinja, jer bi to značilo da bi danas imao decu, a njegov otac unuke. Vrlo verovatno, ali onda još verovatnije hiljade današnjih Trebinjaca ne bi imali isto to, bar ne u Trebinju. Srđana i druge Srbe nije imao ko da istera iz Trebinja kao što su Srbi iz Sarajeva isterani. To je herojstvo Srdjana Aleksića, ostao je u Trebinju i branio svoj grad, od onih koji su njegovu selidbu isto tako “dobronamerno” želeli pre više od dvadeset godina, i ne samo njegovu već svih ostalih koji se nisu slagali sa ideologijom Alijine Zelene Transverzale. Srđan je ostao u Trebinju jer nije dozvolio da ga neko istera, ali Srđan nije Nataša, on je ustao i protiv nepravde prema muslimanima u Trebinju i to platio glavom. Nataša nije ustala protiv nepravde prema Srbima iz Sarajeva, ali joj to ne smeta da danas na njihovoj nesreći gradi karijeru. Zato je Srđan heroj, a Nataša nije.  Ali zna to Nataša, zna i da su sa istom “dobronamernom” željom ispraćene i ove stotine hiljada Srpkinja i Srba iz Sarajeva koje spominje u tekstu, i naravno njoj je drago što su otišli, ne zato što je grad sada etnički čist, “već zato što su (te hiljade Srpkinja i Srba) uspele ostati žive”. Baš ti hvala Nataša na toj brizi, i mi tebi želimo isto.

Srđan Aleksić je uspeo da se odbrani od onih koji su mu “želeli najbolje ali ako bi mogao to najbolje da doživi negde preko Drine”. Nije uspeo da se odbrani od srpskih dobronamernika. Nije Srđan uspeo da preživi eksploziju vladavine najgorih, onih što su shvatili da više ne moraju da se kriju kad kradu, otimaju, siluju, kolju, da više ne moraju da beže od policije, jer su sada oni policija. Nije Srđan preživeo Arkane, Legije, Vukove, Tigrove, Osvetnike, Vojvode, Đenerale, Majore i ostale novonastale pravoslavne gromade, preko noći krštene, jutrom u pesmi opevane, s večeri već u “oslobođenom” bazenu sa osveštanom vodom. Da je ostao u Sarajevu ni Nele Karajlić ne bi preživeo, ni Juku Prazinu ni Ramiza Delalića, ni Ismeta Bajramovića ni Mušana Topalovića, njihove Vukove, Brdske brigade, Gradske policije i mnoge druge razbojnike koji su sarajevsku “medalju otpora” zaradili ubijajući i proterujući Srbe, pljačkajući banke i prodavnice i baveći se crnom berzom u mučenom Sarajevu pod opsadom sličnih sa druge strane. Nisu to preživeli ni mnogi drugi u Sarajevu čiji greh nije bila druga vera ili nacionalnost već samo to što nisu hteli da se pomire sa nepravdom, kao Srđan Aleksić u Trebinju. Nije to preživelo ni Sarajevo onakvo kakvo je bilo.

Ali zašto onda Nataša ide čak do Trebinja i budi se kao mrtav Srbin da bi se osećala boljom od Neleta Karajlića? Pa, toliko je mrtvih opljačkanih i hrabrih Sarajlija koji su svojim životima platili to što se ne slažu da im predratni kriminalci i ubice zavode red u gradu? Eh, ali onda bi Nataša morala da priča o nepravdi u Sarajevu, onda bi morala da priča o zločinima terorista iz Alijinih Ševa, o logorima za Srbe, ubistvima na Kazanima, javnim kućama sa maloletnim devojčicama…. Mnogo je to priče za jednu Natašu sa Al Jazire, bolje je ovako, sa jedne strane mrtav Srđan, njega voli jer ne može da joj kaže “Mrš bona kučko jedna lažljiva”, sa druge strane Nele Karajlić koji to može. I onda ona bira pravu stranu. I kao po pravilu, novokomponovanoj sarajevskoj raji je samo mrtav Srbin dobar Srbin, a Srđan Aleksić je savršen?  Kaže Nataša da mnogo voli da čuje ekavicu na Baš Čaršiji, ali zaboravlja da nisu Srbi koji pričaju ekavicom pobijeni i isterani iz Sarajeva, ti sa ekavicom su samo turisti što su došli na ćevape.

I još kaže Sarajka Nataša da ima nade, kao išla u neki klub, slušala ex-Yu hitove i srela dva drugara Semira i Radeta, i kad je Semir čuo da joj je ime Nataša počeo zezati Radeta “Eto nisi jedini!”  Šta da zaključimo, da Semir u tom novom Sarajevu nije sreo ni jednog drugog Srbina osim Radeta pa se tako obradovao kad je čuo da ima i neka Nataša u Sarajevu?! Da Semir ne misli da Nataša može da bude Bošnjakinja? Nego mora da bude Dženita, Adelisa, Lamija ili bar Selma.  Semir nema pojma da Nataša može da bude i Hrvatica, Ruskinja, Makedonka, Britanka, Amerikanka…  Dajte Nataša, obrazujte tu omladinu po Sarajevu, nisu na svetu samo Srbi i Bošnjaci, nemojte da izrastu u neku lokalnu braću Kuaši.

Moja preporuka, umesto želje da se probudi kao Srđan Aleksic a ne kao Nele Karajlić, možda bi Sarajka Nataša trebalo da se rodi kao Nikola Gardović. I on je Srbin, i on je mrtav, i njega su ubili kao pseto, i za njegovo ubistvo niko nije kažnjen, čak ni simbolično.

Fb komentari
Tagovi

Facebook

Zaprati nas na Instagramu