Danas je Svetski dan mentalnog zdravlja i zato biramo baš ovaj primer iz #HONYpriče da ukažemo na važnost mentalnih bolesti i priče o njima.
„Moj otac je bio dobar čovek. Uvek je imao posao, nije nikad pio, niti pušio. Ali, moja majka nije bila stabilna. Toliko puta smo bili izbačeni iz stana. Sav novac trošila je na drogu. Kada sam bila u VI razredu, ubola je mog oca mesarskim nožem u stomak. Nikad neću zaboraviti taj zvuk. Zvučalo je kao vakuumski pričvršćivač. Drugi put, bacila je na njegovo lice masnu sodu (ceđ) i koža mu je spala. Ali, moj otac je ostao uprkos svemu jer nije želeo da ostanemo sami sa njom.
Ne govorim psihijatru o mojoj majci. Ne želim da me gleda kao da sam ona. Mrzim kad ljudi to rade. Neki govore da sam poput nje. Jer umem da budem nasilna. I takođe sam ubola nekog. Ali nisam poput nje. Jer sam potražila pomoć. Bila sam na Litijumu, Ksanaksu, na svemu. Volim sebe trenutno. Ali ne volim sebe kad nisam na lekovima. Jer svi mi pritiskaju dugmiće, sve mi smeta, postajem zla.“
Živimo u 21 veku, a o mentalnim bolestima se još uvek ćuti, kriju se i ljudi koji su oboleli se toga stide. Krajnje je vreme da se stvari promene i da se poradi na kolektivnom podizanju svesti o ovom zdravstvenom problemu koji pogađa ljude oba pola i svih uzrasta.
Procene Svetske zdravstvene organizacije su da više od 25% osoba širom sveta tokom svog života pati od nekog duševnog poremećaja ili poremećaja ponašanja i da jedna od 10 mladih osoba ima neki vid ovog zdravstvenog problema. Samo u Srbiji, u periodu od 1997.-2007., svaka druga osoba se nije osećala dobro i imala ne neke od blažih simptoma depresije. Vreme je za otvorenu priču i za promene.
Ostavite komentar