Saveti

Kako se izboriti sa gubitkom drage osobe?

Kako se izboriti sa gubitkom drage osobe?

Kako se izboriti sa gubitkom drage osobe, ima li nade i boljeg sutra ili je to bol koja nikad ne prestaje?


Jedna od objava na redditu privukla nam je pažnju, kako zbog samog pitanja, tako i zbog neverovatnog odgovora.

Objava je glasila ovako:

„Upravo mi je umro prijatelj. Ne znam šta da radim.“

U moru izjava saučešća i poruka ohrabrenja kako seizboriti sa gubitkom, našao se i ovaj, vrlo specifičan, odgovor koji je došao od jednog starijeg gospodina.

„Ovako. Ja imam godina. To znači da sam preživeo dok dostaljudi koje poznajem i volim nisu. Izgubio sam prijatelje, najbolje prijatelje, poznanike, kolege, baku i deku, mamu, rođake, nastavnike, mentore, studente, komšije i još mnogo drugih ljudi. Nemam dece i ne mogu ni da zamislim bol usled gubitka deteta. Ali, evo mog odgovora.

Voleo bih da ti mogu reći da ćeš se navići na to da ljudi umiru. Ja nikad nisam. I ne želim to. Kida me iznutra svaki put kad neko koga volim umre, bez obzira na posledice. Ali ne želim da to ne bude važno. Ne želim da njihova smrt bude nešto što samo prođe. Moji ožiljci su zavet ljubavi i odnosa koji sam imao za te i sa tim osobama. A ako je ožiljak dubok, toliko je velika bila ljubav prema njima.

Neka bude tako. Ožiljci su zavet životu. Ožiljci su zavet da mogu duboko da volim i isto toliko duboko da živim i da budem povređen, ali da se oporavim, nastavim da živim i volim i dalje. Ožiljci su testament životu i jedino su ružni onim ljudima koji to tako ne vide.

nemirmo more kao metafora za kako se izboriti sa gubitkom voljene osobe
Što se tiče žala zbog gubitka, shvatićeš da dolazi u talasima. Kao kada se brod po prvi put razbije pa kreneš da se daviš sa sve olupinama oko sebe. Sve što pluta naokolo te podseća na lepotu i fantastičnost broda i ništa više. I sve što možeš je da i sam plutaš, pronađeš parče olupine za koju se uhvatiš da ne potoneš. To može biti neki konkretni predmet. Možda srećna uspomena ili fotografija. Možda je osoba koja takođe pluta, poput tebe. I neko vreme, sve što možeš da uradiš je da plutaš. Održavaš se u životu.

U početku, talasi su ekstremno visoki i ruše sve preko tebe bez imalo milosti. Dolaze u intervalima od po 10 sekundi i ne daju ti vreme ni da uhvatiš vazduh. Sve što možeš je da se pridržavaš i plutaš. Posle nekog vremena, možda nedelja a možda i meseci, shvatićeš da su talasi i dalje ekstremno visoki ali dolaze u većim razmacima. A kad dođu, i dalje ruše sve oko i preko tebe i potpuno te raznesu.

Ali, između tih intervala, možeš doći do daha, možeš disati, funkcionisati. Nikad ne znaš šta će pokrenuti žal. To može biti pesma, fotografija, raskrsnica na ulici, miris sveže kuvane kafe. Može biti bilo šta…i talas se pojavi, rušeći sve pred sobom. Ali, između talasa, tu je život.

Negde usput, i to je drugačije kod svih ljudi, shvatićeš da su talasi za nijansu slabiji. I dok nastavljaju da dolaze, intervali su sve ređi. Možeš da ih predosetiš kad nailaze. Godišnjica, rođendan, Božić, odlazak na letovanje. Možeš da ih naslutiš i donekle se pripremiš. I kad te prekriju znaš da ćeš, nekako, ponovo izaći odatle i nastaviti sa životom. Držeći se za neku olupinu, možda, ali izaći ćeš odatle.

olupine broda na obali
Poslušaj mene. Talasi nikad neće prestati da dolaze i, nekako, nećeš ni želeti da prestanu. Ali ćeš naučiti kako da ih preživiš. Nailaziće i drugi i naučićeš i njih da preživiš. Ako si srećan, imaćeš mnogo ožiljaka od mnogo ljubavi. I mnogo brodoloma.“

Save

Facebook