Jelena Blečić i Epson – simbioza radosti stvaranja i ode životu

Jelena Blečić i Epson – o tehnologiji i umetnosti, boljoj produktivnosti i pomeranju granica, pronalaženju sebe i sopstvenog puta.

U okviru međunarodnog sajma grafičke, papirne i kreativne industrije, četrdesetog po redu, imala smo priliku da se upoznam i porazgovaram sa umetnicom Jelenom Blečić. Docent na fakultetu savremenih umetnosti, slikarka, vizuelna umetnica i, pre svega, nadasve inspirativna žena, Jelena je sa mnom pričala o saradnji sa kompanijom Epson i izložbi dela koja su iz te saradnje proistekla. O tehnologiji i umetnosti, boljoj produktivnosti i pomeranju granica, pronalaženju sebe i sopstvenog puta.

Ne pamtim kada mi se poslednji put desilo da neka osoba ostavi tako snažan utisak na mene pri samom upoznavanju. Niti da sam do te mere bila oduševljena svim i svakim pojedinačnim komadima na izložbi, da sam poželela da ih kupim i ponesem kući. Nadam se da ću vam kroz ovaj razgovor sa Jelenom i fotografije koje vidite, bar donekle preneti sve to čime su me i ona i njena dela fascinirali.

 Ono što na prvi pogled primećujem, jeste taj neki retro stil u kombinaciji sa živopisnim, a opet i nekim jesenjim tonovima. Sa namerom ili?

Sav nameštaj je dizajniran namerno sa osvrtom na retro stil, ali redizajniran i prilagođen retro vremenu – a zašto? Pedesete i šezdesete nose jednu liniju koja je vrlo jednostavna i ona je odličan vizuelni konflikt toj količini boja i energije i informacija koje nose moji dezeni. I to je onda jedan lep vizueli konflikt koji dobro sarađuje kao celina. Otud moja ideja da, u stvari, na tim jednostavnim linijama primenjujem svoje dezene, a oni su pak nastali tako što sam detalje sa mojih slika koji su svi nastali rukom, kombinovala kompjuterski, zatim radila na istraživanju njihovih atmosfera, boja, a onda toga na koji način da ih primenim jer nije svaki za sve, tako da to sve zajedno onako kad se nabroji deluje kao vrlo jednostavno. U stvari, to je jedan vrlo slojevit dubok rad iza koga postoji jedno iskreno posvećeno iskustvo od 20 godina.

Prvobitno sam se bavila samo slikarstvom, a onda sam ušla i u istraživanje tog autorskog dizajna koji je isključivo baziran na simbolici koju imam na mojim slikama, a s druge strane na dezenima koji su nastali opet od elemenata sa slika i sve to zajedno se trudim da pretačem u što inteligentnije komade svakodnevnih predmeta, predmeta koji su uključeni u ambijentalne celine, ali i garderobe i za mene je to sve zajedno jedna celina, jedan sistem spojenih sudova, jedno beskrajno zanimljivo igralište, ozbiljno igralište. Jer, radost bez tuge ne može, igranje bez rada ne može, biti ozbiljan a biti neozbiljan takođe nije moguće, jer to su negde jedini modeli gde vi zaista sačuvate balans i da kvalitetno trajete. A to je jedini način da vi stvarno pomerate granice i da vi stvarno budete stvaraoci. U protivnom, ako imate ideju da je dovoljno da imate samo zanatska znanja veštine ili da deponujete informacije unutar svog biča a da to sve vreme ne proveravate ne provocirate ne stavljate na test pred samog sebe ili test života, onda ćete biti u velikoj šansi da ćivite u zabludi.

Samo kroz realno testiranje dolazite do pravih odgovora.

Koliko su tehnologija i umetnost povezani i u kojoj meri je lakše ili teže stvarati umetnost sa tehnologijom danas?

Za mene je sve tehnologija, tehnologija i materijali. Ti sa jedne strane moraš da imaš vezu sa sobom i da budeš na vezi sa svojim unutrašnjim bićem sve vreme i to je jednako bitno koliko je bitno da istovremeno ono što su tvoja razmišljanja, promišljanja, uvidi, ideje, istražuješ kroz neki medij. I to je sve beskrajno zanimljivo i beskrajno inspirativno, posebno ako razvijaš osetljivost za prepoznavanje materijala, zanata i ono što donosi današnje vreme – a to su tehnologije. Znači, ništa manje nije bitno da znaš kakve sve olovke imaš i kakve sve papire imaš jer, u zavisnosti od toga na kakvom materijalu ostaviš trag, on će biti različit. Počev od toga da ja, pošto predajem na fakultetu savremenih umetnosti, sve vreme potenciram da je izuzetno bitno da imamo osetljivost na to šta je medij na kome radimo i kojim medijumom radimo. Zašto? Zato što se direktno menja atmosfera, razumete? Ta vrsta prepoznavanja i ta vrsta posmatranja je sastavni deo stvaralačkog procesa bilo koje vrste, pa čak i za Epson mašine je vrlo bitno. Ništa nije manje bitno od čega će napraviti mašinu da bi ona trajala.  Da bi bila duže kvalitetna. Onda oni istovremeno moraju da istražuju kojim će se bojama raditi, na kom papiru će se raditi, na kojim materijalima sve to može da se transponuje. Šta je sastavni deo svakog stvaralačkog procesa? Istraživanje. Tehnologija je bila i sada je i biće sastavni deo svakog procesa i svakog pojedinca ili grupe koja je rešila da pomera granice, a ne da stoji u mestu. I u tom smislu, za mene je ovo samo nastavak mog opredeljenjea da budem u jednom kontinuitetu u kome na taj način nemam šansu da upadnem u manir, ni svoje svakodnevnice ni svog stvaralačkog rada.

Kako je došlo do saradnje između tebe i kompanije Epson?

Prosto, i Epson evoluira sve vreme i ja evoluiram, a opet, kao što sam rekla, da bismo proverili dokle smo stigli, mi moramo imati aerodrom gde ćemo spustiti naše dosadašnje iskustvo i onda kroz taj novi aerodrom i tu novu pistu mi dobijamo nove uvide. Ono što Epson nudi a meni je interesantno kao umetniku i, u ovom slučaju dizajneru, jeste da su njihove boje izuzetno kvalitetne. Zatim, ono što je takođe karakteristično za Epson je da su njihove štampe UV stabilne, odnosno otporne na Sunce i da ne menjaju svoje kolore i da su u tom smislu trajnije i pouzdanije. Ono čemu smo mi takođe težili jeste na čemu sve Epsonove mašine mogu štampati odnosno ostaviti trag, te smo zato napravili taj slogan Štampa bez granice.

I za mene to nije nikakva nepoznanica, ovde smo samo još malo proširili to polje tako da smo štampali i na pocinkovanom limu i na aluminijumu i na različitim tekstilima koji imaju različite namene. Prosto, vreme je mutacija, promena, brzog života, ali i to uopšte ne isključuje naše pravo da sačuvamo našu unutrašnji ritam i da ostanemo na svom sopstvenom putu. Za mene je ovo bilo čisto zadovoljstvo i posebno bih se zahvalila Epsonovom timu iz Srbije koji je ukazao poverenje i dao mi šansu da napravimo nešto tako, da kažemo, nesvakidašnje za svet štampe i da napravimo jedan iskorak, iako sam ja na prethodnim izložbama koje nisu bile u Beogradu, imala ne samo svoje slike nego sam imala i komade nameštaja i zidne instalacije i svakodnevne predmete, garderobu; međutim nije uvek lako naći prave saradnike. Sa Epsonom sve to dobija novi kvalitet.

U čemu si pronašla i pronalazila inspiraciju za stvaranje dela predstavljenih na izložbi?

Oni su deo mog kontinuiranog rada. Meni je život inspiracija, ja sam neko ko izuzetno poštuje život, ko voli život i ima veliko poverenje u život i trudim se da budem danas ovde i sada prisutna i da to bude nešto što je uvek meni na umu. Mislim da je u svemu tome ozbiljno doprinelo što sam se veoma rano pronašla i što sam taj put samospoznaje dobila davno. On mi je pomogao da ostanem na sopstvenoj frekvenciji i da istrajem na njoj i iako to podrazumeva da dođeš do prepreke, da doživiš situaciju kada bi možda neko pre pomislio da treba da odustane a ne da nastavi, u mom slučaju ovo je kontinuitet i još jedan korak, ali vrlo kvalitetan korak. Ono što ovde možemo da vidimo kao rezultate zadojeno je na posledicama mog vrlo posvećenog, temeljnog, kontinuiranog prethodnog rada, ali mogu to isto da kažem i tvrdim da je to apsolutna istina, da je isti slučaj i kada je kompanija Epson u pitanju. Prosto, kao što je ta naša saradnja proces koji je trajao cele tekuće godine, ništa se ne događa preko noći. Vi možete da dobijete neki finalni rezultat i da vam se naoko čini da je on brz i da se desio lako, ali je uvek iza toga posledica i neki proces koji je bio ulaganje u sve to pa se sublimirao. Šta smo još ovde imali kao nešto što bi se moglo nazvati dokaz da je moguće? Živimo u vremenu vrlo snažnog društvenog inženjeringa i u vremenu kada je individua ozbiljnom poljuljana kao i njena sreća. Živimo u vremenu standardizacije misli, standardizacije života, gde se velike snage ulažu u ideju da svako od nas pojedinačno bude skrenut sa sopstvenog puta i usmeren na neke koloseke koji dolaze d akažemo instruirano. Što smo mi istrajniji u sopstvenom unutrašnjem procesu, koliko i u istraživanju novih tehnologija i inovacija, to smo u većoj šansi da ostanemo na sopstvenom putu i da imamo svoju priču i svoj put, svoju filozofiju, svoj prostor. Ima i dalje dovoljno mesta i rezona da ostanemo verni sebi.

Šta ti je bio najveći izazov u osmišljavanju i kreiranju ovih dela, komada nameštaja, predmeta, aksesoara?

Jedan od izazova je što ti imaš ideju koja je uvek u tom procesu na putu koji se zove put od ideje do realizacije. I uvek je nešto prepreka. Ti nikada ne znaš šta će biti prepreka, ali to sve spada u stvaralački proces. Tako da, ako se ti pripremiš da je na putu od ideje do realizacije potpuno očekivano da se naiđe na prepreku, onda ta prepreka nije iskušenje zato što ona nije tu slučajno, ona je tu da bi se stvar popravila, da bi se dodatno izbrusila. Da bi se kvalitetnije prilagodila, da bi se inteligentnije postavila. Tako razmišljajući, ona nije prepreka već služi da ti to još malo našpanuješ, da bude još bolje nego što si u startu samo inicirao. I ako tako posmatraš, kada se desi ta vrsta iskušenja, izazova ili čega god, ti ne ulaziš u vir u kome toneš nego ulaziš u proces u kome spremno grliš situaciju, gledaš je u oči i razmišljaš šta sa njom činiti. I onda je stvar na pola puta već do rešenja.

Da li postoji omiljen deo izložbe, neki predmet, komad nameštaja koji možeš da izdvojiš i kažeš „E, ovo je taj“?

Kao i među slikama, ja svaku sliku stvaram kao da je prva u životu i kao da je najvažnija u životu. Svaki komad kako je izlazio, dok je bio u procesu, meni je bio najvažniji zato što je prvi, nov i tako dalje. Ali onda kad se sve to završi, postoje uvek komadi koji meni kao sklopu više odgovaraju od ostalih. Tako da, na primer, dvosed na kojem sedimo je meni posebno drag, onda sveska koju sam dizajnirala, ona mi je posebno interesantna, mada mi je u celoj ovoj priči sve na neki način zanimljivo i osvežavajuće i inpirativno da idem dalje, da ovo samo bude korak do sledećeg koraka.

Kome se obraćaš svojim radovima, postoji li neka određena ciljna grupa, kako za dela koja su na ovoj izložbi, tako i inače?

Obraćam se ljubiteljima života, prvenstveno. Onima koji poštuju život i koji ga vole i ljudima koji poštuju sopstveno biće i soptveni put, njima se obraćam. Ljudima koji su spremni na promene, koji se ne boje promena.

 Da treba da odabereš jednu porku koju bi svojim studentima prenela, jedan zaključak daa iznesu iz onoga što predaješ, iz onoga što želiš da im poručiš – šta bi to bilo?

Dve stvari im uvek kažem. To je da je jako važno da već kad su uvideli da im je afinitet da istražuju sebe kao potencijalne buduće umetnike, na tom putu izuzetno bitno da ono što im padne na pamet obavezno probaju da realizuju. Jer, ako ostanu samo na tome da to ostane njihovo promišljanje, nikada neće dobiti jasan odgovor koliko je ta misao čista i prava. A u još kraćem, svako od nas ima pravo da sebi da dozvolu da izmisli sebe, odnosno da otkrije ono ko je on zaista. Jer je to naš glavni zadatak i od momenta kad mi saznamo ko smo mi zaista naš život počinje potpuno drugačije da se razvija i teče.

I za kraj, ostaje da pomenem da je kompanija Epson na Grafima sajmu u Beogradu prikazala čak četiri nova uređaja iz T-serije štampača velikog formata čiju je primenu tako dobro prikazala Jelena Blečić. Zato, ako imate vremena i volje, otiđite danas i sutra do hale 4 Beogradskog sajma; upoznajte se sa uređajima, uživajte u izložbi i javite nam vaše utiske.

p.s. Ako, poput mene, ostanete pod jakim utiskom izloženih predmeta, odaću vam jednu tajnu. Načula sam da će u pripremi biti jedna ovakva (samo većeg obima) izložba koja će biti prodajnog karaktera a čim budemo imale više informacija i detalja, svakako ću vas i o tome izvestiti.