Kako se u svetu i Srbiji već neko vreme vodi debata za i protiv, sakupili smo za vas činjenice o GMO, pa sud donesite sami.
GMO je skraćenica za termin genetski modifikovani organizmi, a odnosi se na biljke ili životinje nastale genetskim inženjeringom, tj. biotehnološkim genetskim ukrštanjem DNK iz različitih vrsta stvarajući takve kombinacije koje se ne javljaju u prirodi, niti tradicionalnim ukrštanjem.
U Srbiji se već neko vreme vodi debata za i protiv GMO hrane, a poslednjih dana u medijima nailazimo na izjave pojedinih ministara kako nam je ova hrana neophodna, kao i uslove EU (iako je 9 od 28 zemalja članica zabranilo uvoz iste) da prihvatimo Zakon o GMO. Kao razlog za postojanje GMO hrane, zagovornici iste navode nižu cenu proizvoda, veću otpornost na klimatske promene i štetočine, veću hranljivu vrednost, bolji ukus i kvalitet. Postavlja se pitanje, da li i na koji način nešto što je proizvedeno tj. stvoreno u laboratoriji može biti zdravije od onoga što je uzgajano na prirodan način i bez pomoći hemije? Kako se lično slabo razumem u ovu tematiku, pomoć sam potražila na internetu i evo do kakvih sam podataka došla.
Američka kompanija „Monsanto“ je svetski lider u proizvodnji genetski modifikovanih organizama i najveća kompanija koja proizvodi poljoprivredne proizvode, kao i genetski modifikovana semena soje, kukuruza i drugih kultura. Ova kompanija je zaslužna za preko 90% proizvodnje GMO useva na svetu. Američki zakoni staju na stranu GMO useva, ističući da su oni bezbedni, otporniji na bolesti i pružaju neophodnu hranu gladnima širom sveta. Isti zakoni izričito dozvoljavaju da se GMO hrana prodaje neobeležena, dok EU smatra da je takva hrana opasna po zdravlje i život ljudi i traže da se svaka hrana koja sadrži više od 0.9% GMO označi kao takva.
Kao i u svakoj drugoj naučnoj oblasti, i ovde ne postoje garancije, tako da su neki od rizika GMO hrane:
– Uvođenje alergena i toksina u hranu
– Slučajna kontaminacija između genetski modifikovane i organske hrane
– Otpornost na antibiotike
– Zagađenje useva
– Stvaranje „super“ korova i ostalog ekološkog rizika
a prednosti sledeće:
– Povećana otpornost na sušu, bolesti i štetočine
– Povećanje zaliha hrane
Istraživači i naučnici Michael Antoniou, Claire Robinson i John Fagan objavili su prošle godine priručnik GMO – Mitovi i istina, u kojem navode na koje je sve načine ova hrana štetna, kako za ljude, tako i za useve, pa i samu prirodu.
– Šećerna repa
– Soja
– Krompir
– Kukuruz
– Paradajz
– Bundeva
– Zlatni pirinač
– Ulja
– Hrana za životinje
– Losos
Iz gore navedenog, dolazimo do zaključka da smo svi, u nekom trenutku, jeli GMO hranu, a da to nismo ni znali. Jer, od kukuruza se prave ulja, brašno, kukuruzni sirup, njime se hrani stoka; soja i sojin lecitin su nezaobilazni sastojci raznih kekseva, slatkiša i kafa; i dr. Direktno ili posredno, naročito ako smo bili u inostranstvu, sigurno smo jeli i pili nešto što u sebi sadrži GMO sastojke. Svaka priča ima dve i više strana, a možda glavni problem sa GMO leži u neznanju – mi ne znamo pouzdano da li je i u kojoj meri ova hrana otrovna i/ili štetna po naše zdravlje i okolinu.
Ono što zasigurno znamo je da imamo pravo na izbor. Ako ne možemo da utičemo na to hoće li i naša zemlja biti među onih +165 zemalja koji je odbijaju, možemo i moramo tražiti da bar znamo šta jedemo i da sve namirnice budu jasno obeležene da li su organskog ili GMO porekla.
Ako imamo tržište hrane pripremljene po verskim pravilima: halal za muslimane, košer za jevreje, itd., koje je razvijeno u većini civilizovanih zemalja, zašto se nama koji hoćemo da znamo da li je hrana nastala od GMO sastojaka onemogućava isto pravo?
Ostavite komentar