Zdravlje žene

Pregled glavu čuva – ispovest o tumoru dojke i kako se nositi sa tim

Pregled glavu čuva – ispovest o tumoru dojke i kako se nositi sa tim
Podeli dalje

Da pregled glavu čuva čule smo i znamo, pa opet se desi da isti odlažemo za neki drugi put i neko drugo vreme. A ne treba i ne sme tako.

Priča koju vam donosimo je jedna životna, ogoljena, smela, hrabra i nadasve otvorena priča žene koja je prošla kroz sav pakao dijagnosticiranja tri tumora dojke, pripreme, operacije, postoperativnog toka – i sve to usled pandemije virusom koji nas je sve ukočio u mestu.

Imamo potrebu da se svim srcem zahvalimo Nataliji na deljenju ove priče putem svog Twitter profila, kao znak opomene i podstreka da stavimo sebe na prvo mesto i uvek vodimo računa o tome šta nam telo govori.

Pročitajte još i: Važnost samopregleda grudi

Pregled glavu čuva, u njenom slučaju pokazalo se tako; ali i ljubav prema sebi, samorazumevanje, samospoznaja i nemanje osećaja krivice što sebe stavljamo iznad drugih.

Natalijinu priču i iskustvo u celosti prenosimo:

uz nadu da niko neće imati srca ili obesti da me prijavi za ovakav sadržaj, osećam moralnu potrebu da podelim ove fotografije, budući da je osećaj šoka ili gadljivosti jedini (nepokretni) pokretač. pustiću reku iz svog srca.

dva meseca nakon operacije tri tumora, reza od 10 cm, 8 kopči, koja niti su bolela niti su se videla (tj. “iskočila”), koji pre godinu dana nisu postojali, mogu da kažem da sam spasila glavu u pretposlednjom trenutku. bili su benigni ali išli u pravcu maligniteta po PH nalazu (u prevodu rak uz hemoterapije ili zračenja). naravno, priroda tumora se ne zna dok vas ne iseku i ne izvade tumore i deo zdravog tkiva. da li mogu da se vraćaju? da. u kom obliku? ne zna se. kad? ni to se ne zna

pregled glavu čuva - snimak nakon operacije dojke

provodeći mesec i po dana pre zahvata po raznim specijalistčkim pregledima da se utvrdi “odakle je krenulo”, konzilijumima i onkologiji, pored strepnje za svoj život, za stres porodice koja ne sme da izgovori ono što se dešava i ponašaju se kao da se ništa ne dešava specijalno

za bake koje umiru ili oboljevaju od raka (moj slučaj za obe), bez posla, uz probleme na privatnom planu, uz još jedan zahvat kod plastičnog hirurga za mladež za koji se opravdano sumnjalo na melanom (sedam dana si u bolovima, 5 kopči),

uz mladalački strah koji udara nokaut u ženski deo ličnosti i osećaj samovrednovanja, na kraju sediš i od smrvljenosti koju u hodu i brzinu razvoja događaja stavljaš po strani, i zapitaš sebe: čemu se ja sa 27 godina nadam…?

pomisliš na abdulahov stih, pomeren poniznošću prema životu, “jer bolest otkuda je – jasno mi je, /ali otkuda zdravlje?”.
čuvaš ljude od vesti, jer se uglavnom izgube i ne znaju kako da reaguju, šta je prava reakcija, opet small talk i lepe želje ceniš ali neprepričljivo je.

posle operacije krvariš, drenira te špric iz dojke i krvari, bolovi te mrve, sobu deliš na hirurgiju za raznim ljudima, posete zabranjene, daju ti lekove koji te spuštaju i pucaju na centralni nervni sistem da bi postanesteziološku reakciju smirili.

a onda dođe noć i treća smena na opštoj hirurgiji. boli te sve, sam si, nema nikog tvog, nema podrške u fizičkom smislu, cela soba i okolne sobe jaucu od bolova i amputiranih delova tela, ljubavi ti fali, nežnosti, previjaju te dok zavijaš od bolova

na tako lepom, mekanom i toplom mestu kao što je dojka, a tebi govore dok tržu gazu i mažu jodom ranu (koju ne vidiš), obilazeći dren i špric da obzirom na nalaz, treba da – pevaš. I što je najsurovije – u pravu su.

opet abdulah: “je li, bože, zbilja, otkuda zdravlje?”

kad te puste iz bolnice kući, ne možeš torbu da poneseš, roditelji uzimaju dane da te izvode a ne smeju da uđu ni sa maskom na hirurgiju. previjaš se na 4 dana i treba da miruješ, za 15 dana skidaš konce.ti ne možeš da ležiš miruješ jer si istraumiran i samo želiš da osećaš život kad je opet tu, na dohvat ruke. jedva ideš, brzinom puža, ljudi se javljaju, interesuju se, brinu, hvala bogu.

nakon balkanskog realizma po hirurškim ambulantama gde se previjaš, imaš rane od flaster i žuljeve i plihove, dolaziš do momenta gde nemaš više prevoje tad se – suočavaš. kad se suočiš, uvidjaš da je bolje da se nisi suočio. sve boli, ne postoji strana u krevetu na koju možeš da se nasloniš. treba ti potvrda, prijateljska, porodična i pogotovu muška da je to sve super.opet, ne možeš ljudi opterećivati time.

dojka nakon operacije tumora pregled glavu čuva

ljudi su uz tebe ali ili daleko ili ne znaju šta da kažu. ni ti njima ne znaš šta da kažeš. živiš do skidanja konaca nekako, odlaziš mladež da skidaš. sad više ne spavaš ni na ledjima, ni na stomaku, ni na desnu stranu. uviđaš da si pas na svetu premda racionalno znaš da to nije istina. ali racio je ostao negde u ordinaciji gde je ovo pronađeno. ti si rana na dve noge koja cvili ali se kao bori, no poruka je da si sam i da su ovo neki znakovi pored puta. skidaš konce, ostaješ u krastama i modricama, ne možeš da miruješ ni da čitaš, jer je tvoja duša puna čežnje i žedna, ali ne znaš ni čega ni kako to da izvedeš. meriš, premerabaš da li si ista, da li JE ista, jer ti svakako nisi isti. a nije ni ona. paničiš da više nećeš biti lirski subjekat iz stihova severne vučković da su ti grudi rahat-lokumi, malo se nadaš ali ne previše jer lažne nade koštaju mnogo više nego neke druge stvari. i plaćaš ih dušom.

odlaziš za beograd, jer jedna baka umire, ne hoda, ne jede, ne pije, a drugoj pronalaze rak materice (prokrvarila na dan kad sam se ja operisala, hm)

i obruč morbiditeta se sužava oko tebe u dva prethodna meseca. hvataš se kao davljenik za slamku za beograd, grad prijatelja, mladosti, doduše nisi pri parama i nemaš posao ni zanimaciju. završavaš u privatnoj hitnoj od višesatnog povraćanja, privatnoj da ne bi dobio koronu

plaćaš 19 300 dinara lečenje i osećaš da već počinje blago da gubiš trunku uzemljenja za koju si se držao i grebao kao iznad provalije. utom umire baka koju si tri meseca prao, povijao i koja je dušu ispustila valjda da bi se ti opet rodio.

kroz sve sam ovo sama prošla. premda su razni ljudi bili uz mene i na tome im svečano zahvaljujem. neki nisu. bez ovih prvih bi bilo gore i teže. a i sa vama je bilo preteško, jer je tako život meni prelomio i to nema veze s vama.

što te ne ubije, izbaci te iz ravnoteže potpuno. kroz neki period zaceljenja i proces zvani vreme te sigurno ojača. treba samo doći do te stanice, korak napred, tri koraka unazad, pa opet jedan napred.

molim žene da se pregledaju na 6 do 12 meseci. ponovo. kancer dojke u 21. veku hara i da, jake ste za to, iako postoji period adaptacije na novonastalu situaciju.
jer priroda je napravila da su žene žilave lavice.

hvala svima koji su se brinuli za mene. pregledajte se i ne bojte se.
upamtite da ste lavice. i budite ponosne na sebe i svoj pol.

P.S. nisam lekar, ali ako podjemo duhovno od toga da su sve bolesti psihosomatske, tumori, pored hormona, disbalansa, genetike, modernog zivota, nastaju od velike tuge. a nek me spali medicinski fakultet


Podeli dalje
Tagovi