Uspešne žene

Dr Olivera Ćirković – žena inspiracija i borac

Dr Olivera Ćirković – žena inspiracija i borac

Kažu da je najteže raditi intervjue sa onima koje poznaješ, pa opet, Dr Olivera Ćirković je jedna od onih žena koje te, ma koliko ih dobro poznavao, uvek iznenade svojom dubinom, upornošću i svestranošću.


Ovonedeljni #IntervjuOV donosi vam priču sa ženom koja mi je u mnogo čemu poslužila kao oslonac, podrška i inspiracija, a verujem da će i vama.

1. Kako si se obrela u svetu medicine – da li je ona otkrila tebe ili ti nju?

Zajedno smo se otkrivale i pronalazile. Prvi „krivac“ zbog koga sam se kao dete, još u vrtiću, zarekla da ću postati pedijatar je pokojna doktorka Dana Birčanin. Ja sam često imala problema sa krajnicima, a Dana mi je ordinirala sirup s ukusom jagode, koga i sada osećam u ustima. Kada su joj skrenuli pažnju da ja krišom pijem sirup i kada mu za to nije vreme, prestala je da ga piše, pa je u vrtiću između nas dve izbila žustra rasprava. Tako sam se zarekla dr Dani da ću završiti medicinu i da mi ona neće ni trebati više za pisanje mog omiljenog „sokića“.  I tako je moje klupko zvano medicina krenulo da se odmotava.

2. Koje osobine i/ili kvalitete treba da poseduje osoba da bi se bavila medicinom?

Jednom sam negde pročitala da je naš čuveni Dr Milan Jovanović Batut rekao: „Iz usta besmtrnog učitelja Pastera čuo sam ove reči: „Tačno je da je nauka internacionalna, ali svaki naučnik mora biti nacionalista.“ To jest, čovek koga u naučnom radu zagreva ljubav prema narodu iz koga je ponikao, kome sve svoje snage duguje.“

Da me ne shvatite pogrešno, ja bih to ovako formulisala: lekar prvo treba da bude čovek, zatim da zna da voli, da zna da deli, da zna svoje granice, da veruje u Boga, kojoj god veroispovesti da pripada (s tim se verovatno mnogi neće složiti, al oni o tome treba da razmisle). To su kriterijumi (neki od) po kojima ja razlikujem lekare od doktora, iako su i jedni i drugi završili medicinski fakultet.

dr-olivera-cirkovic-zena-inspiracija-i-borac-v

3. Zbog čega si se odlučila baš za pedijatriju, a ne neki drugi pravac medicine?

Dugo sam maštala da ću specijalizirati infektivne bolesti. I to sam imala veliki motiv, a zvao se prof. dr Branko Brmbolić. Sanjala sam da jednog dana budem tako veliki lekar i ljudina, kao što je profa. Međutim kako u životu ništa nije slučajno, a još manje kako sanjamo, na Balkanu je pokrenut veliki projekat za decu, organizacije iz SAD (Children of the World) i moji učitelji i mentori iz Klivlenda (Case Western Reserve University i Cleveland International Fellowship program) predložili su dr Barbari Baskom (Barbara Brooke Bascom), koja je u to vreme bila direktor programa, da me angažuje kao njenog asistenta i savetnika. Otišla sam na razgovor ne očekujući bilo šta, ali onog trenutka kad sam videla kako mi priča o novim idejama, šta može, gde je sve bila i šta je radila, shvatila sam da svaka oblast treba da ima svoje ime i tako sam infektivne ostavila profesoru Brmboliću. A ja sam završila sa velikim pedijatrom, neonatologom i velikom ženom, sa kojom sam i od koje sam dosta naučila i koja me je usmerila na pedijatriju.

4. Pre više godina, pokrenula si ordinaciju porodične medicine; reci nam nešto više o tome.

Dok odgovaram na pitanja, ispada da sve o čemu nisam ni razmišljala nekako postaje moja realnost. Al ništa nije bez razloga, što bi geštaltisti rekli „polje mi donelo“. Tako se desilo i sa Beomedom. Svi su bili iznenađeni da umesto pedijatrije otvaram ordinaciju opšte medicine. Kod nas, na žalost (a mislim da smo jedini u regionu) ne postoji zvanično grana porodična medicina, kao što ne postoji ni psihosomatska medicina, kao specijalizacija, čiji sam ja inače veliki pobornik.

Boraveći u USA, Holandiji, Danskoj na studijskim putovanjima, prolazeći različite trening programe zaljubila sam se u porodičnu medicinu. Prosto, podsetilo me na, ja volim da kažem, predratnog gospodin doktora, koga članovi porodice zovu i za bebu i za babu, a on ih sve u prste zna. Ima to neki poseban šmek za mene – biti lekar jedne porodice, steći poverenje da im uđete u kuću, da ih lečite, da sa njima pričate, delite, da im predstavljate sigurnost. Iznenade se ljudi kad u kućnoj poseti izvadim otoskop kad se žale na bolove u ušima ili što sam im dostupna na društvenim mrežama, pa i dok sam negde van zemlje mogu da dođu do mene i da dobiju ono što im tog trenutka i treba. Vole što izveštaje mogu da dobju i na nekom drugom jeziku i da im to priznaju tamo gde žive i rade.

5. Pored svega navedenog, ti si i školovani i sertifikovani Geštalt psihoterapeut, a nedavno si pokrenula novi pravac u ovoj grani psihiterapije. Šta možeš da nam kažeš o tome?

I to sam videla tamo daleko, i do prošle godine bila mi žal što i mi to ne uradimo. I eto, uradila sam, bar na mikro nivou, sama, al sam presrećna. Kreirala sam programe i grupe podrške za pacijente obolele od karcinoma ili drugih teških hroničnih bolesti. Izuzetno delikatan posao, različit pristup za različitog pacijenta u istoj fazi bolesti, pa čak i za istog pacijenta  u istoj, ponovljenoj fazi (ponovnom javljanju bolesti).

Prvo, za svakog terapeuta koji se upusti u rad sa ovom populacijom izuzetno je značajno poznavanje bolesti pacijenata sa kojima radimo u cilju što adekvatnije podrške i uspostavljanaja balansa tela, psihe i duše.  I opet dolazimo na mesto gde se podvlači značaj psihosomatske medicine, odnosno zaista pravog uzročnika manifestacije nekog patološkog simptoma ili bolesti.

dr-olivera-cirkovic-zena-inspiracija-i-borac-v1

Za psihoterapeute je značajno da pacijentu osveste njihovu ulogu u nastanku bolesti, odnosno postavljanje pitanja samima sebi: “A šta je ovde moje”? Postavljajući sebi pitanje “šta je ovde moje” osvešćujemo značaj i ulogu stanja naše psihe i naše duše u pojavi neke bolesti. Kada mi pomoć zatraži osoba sa nekim akutnim simptomom, smatram to darom od Boga. Jednostavno imamo šanse da prihvatimo, pacijent i ja, poziv akutnog simptoma da zajedničkim snagama dođemo do promene. U protivnom, bez obzira na moju želju, ukoliko pacijent to ne želi ili nije spreman, akutni simptom podsećaće nju ili njega kroz dugi niz godina dok konačno ne preraste u neku hroničnu bolest, koja ako ni tada ne bude ugledana i na nju se adekvatno odgovorilo završava se nekom neizlečivom bolešću koja za kraj ima fatalni ishod.

Posebnu pažnju posvećujem pedijatrijskoj populaciji, odnosno deci. Obavezno pratim kontakt koji imaju sa roditeljima, kao i svaku reč koju mi da jedan od roditelja ili oba ako dođu zajedno. Tada pratim i način komuniciranja i kontakt koji imaju roditelji. Najveselije je kada u ordinaciju uđu i bake (češće dolaze od deka). To je onda pravo bogatsvo transgeneracijske energije i emocija koje unesu u ordinaciju.

6. Posle različitih profesionalnih uspeha u zemlji, a više u inostranstvu (velikog broja održanih međunarodnih predavanja, stipendija, itd.) u aprilu ove godine ušla si i u prvo izdanje Successful People of Serbia u izdanju Oxford’s Book. Kako bi sada opisala sebe?

Sa dve tuđe misli:

„Nekad sam bila dobra i mlada i poverljiva i puna nada….“ (Desanka Maksimović)
i
„Spoznao sam dobro i zlo,
Greh i vrlinu, pravdu i nepravdu;
Sudio sam i bi mi suđeno;
Prošao sam kroz rođenje i smrt,
Radost i patnju, nebo i pakao;
I spoznadoh, na kraju,
Da u svemu sam ja
I da je sve u meni.“
(Hazrat Inajat Kan)

Kad sam mislila (a i drugi oko mene) da sam najhrabrija, sada znam da sam bila strašno uplašena. Verovala sam u promene i u energiju. Sad se osećam, verovatno ko i svi skojevci, s tom razlikom što ništa nisam dobila na poklon ili na neki, ne daj Bože drugi način, izigranom. Al’ valjda i to ide u rok službe. Svako vreme ima svoje skojevce. Zato imam porodicu i prijatelje koji su mi neizmerna podrška.

Trenutno živim svoj san, utelovljena, uvremenjena i slobodna, što bi rekli geštaltisti. Imam kćerku sa kojom uživam u svakom trenutku, čak i onom kad nismo zajedno. Imam brata i njegovu porodicu koji me ko najstameniji stubovi drže da ne klecnem. Imam prijatelje kao najlepši vrt. Imam moju malu ordinaciju, u kojoj ostvarujem svoje snove i sve ono što kao lekar, psihoterapeut i čovek ne bih mogla zbog birokratije na nekom drugom mestu. Porasla verujući u Boga, što više radim na sebi to više verujem u njegovu snagu i ljubav.

Uživam u sebi i u svemu oko sebe.

dr-olivera-cirkovic-zena-inspiracija-i-borac-v2
7. Pokrenula si razne aktivnosti u poslednje vreme, sa svojim saradnicima u Beomedu. Kako je došlo do toga?

Veliki je nesklad između broja različitih pokreta za zdravlje, programa, savetnika, trenera, učitelja o zdravim stilovima života, ishrani, fizičkim aktivnostima i sada izuzetno popularnim afirmativnim programima i procenta obolelih od teških bolesti (kardiovaskularnih, dijabeta, metaboličkih poremećaja, neuroloških bolesti, pulmonarnih oboljenja, karcinoma, itd.), granica životne dobi u kojoj se bolest manifestije takođe je pomerena unapred, što se kosi sa očekivanim. Kad posmatrate sa strane, nije baš logično!

Logičnije bi bilo da se uz sve gore navedeno životni vek ne samo produži već i kvalitativno da bude značajno unapređen, da se procenat oboljevanja smanji, da se komplikacije koje prate hronične bolesti uproste, ako ne eliminišu.

Evo vam primer: da li ste se ikada zapitali kako se dešava da mlade majke, koje žive potpuno po protokolima zdravih stilova života (vode računa o ishrani, možda je i vegetarijanka ili veganka, redovno vežba, pohađa silne treninge, i sl.) i isto se tako ponaša kada je njeno dete u pitanju, dovode decu u pedijatrijsku ordinaciju sa različitim pulmonarnim ili gastro tegobama, ekcemima, alergijama, i slično? I da u pojedinim zemljama to već dostiže opasne, alarmantne razmere. Ni kod nas nije nista bolje. Ko tu, sa kim nije u kontaktu? Pa, naravno, prvo majka sama sa sobom, a zatim taj kvalitet kontakta prenosi i na dete. I svi treninzi, zdravi režimi  ishrane, afirmativni programi, pokažu se kao nedovoljni, čak daleko od dovoljnih. Majka se čvrsto drži onoga “kako treba i šta je zdravo” i to gura preko mere (kako svoje, tako i detetove), istovremeno potiskujući u stranu kvalitet samog kontakta koje ima sa detetom, dubinu i moć osećanja koja bi trebalo da podeli, potpuno zanemarujući isceljujuću snagu ljubavi. Eto problema sa decom još u prvim godinama života: dete odbija da jede ili procedura hranjenja traje u nedogled, ne zna se više ni šta je doručak, ni kada je, ni ručak, ni večera, dete je često prehlađeno, lako dođe do skoka temperature, patoloških simptoma u disajnom sistemu, deca su plačljiva, nervozna, pa postaju i agresivna ili se povlače u svoj svet.  Ovde nikako ne mislim, niti imam nameru da kritikujem majke. Umesto reči majke mogu da koristim i reč roditelj ili roditelji. Moje svakodnevno iskustvo iz ordinacije mi pokazuje kako uvek prvo sa majkom razgovaram. Gotovo po pravilu, prva me majka kontaktira pa pita, raspituje se, traži pomoć, zakazuje, polemiše. I samo iz tog razloga sam, obraćajući se tim majkama spomenula majke pre nego očeve.

Bez obzira da li se radi o majkama ili očevima uvek treba da uzmemo u obzir i njihovu pozadinu (prošlost), njihovu priču sa kojom nam dolaze, sa kojom postoje, sa kojom su odrastali i živeli. Naravno, vreme (mislim na vremenski period) koje sa sobom nosi svoju istoriju, različita politička i ekonomska dešavanja, ratove, progone, muku i patnju, veru i neveru, isto kao i teritorija (kraj, zemlja, kontinent) podjednako utiču na formiranje bilo koje ličnosti (persone), na nastajanje naših, samo nama svojstvenih mehanizama odbrane, naših šema po kojima živimo i radimo i koje su nam jednom davno omogućile da opstanemo, a u nekom novom trenutku, novom prostoru, potpuno su neuvremenjene i neadekvatne i počinju da nas muče i stvaraju probleme, koji se na kraju pretoče u neki simptom, a zatim i bolest.

Eto, ukratko, ako tako može da se kaže, nastali su različiti programi podrške ili trening programi u Beomedu: žena lider, najbolji roditelj (ili škola za mame i tate), anti-stres trening, biofeedback program, grupa za tumačenje snova, grupa za podršku roditeljima, grupa za podršku porodicama obolelim od Alchajmera, itd.

Druga strana >>>

Tagovi

Facebook

Organ Vlasti Instagram