Uspešne žene

Glumica koja ne glumi život – Tatjana Vehovec

Glumica koja ne glumi život – Tatjana Vehovec

Glumica i nesvršeni magistar teatrologije, supruga i majka, nekadašnja koordinatorka Fonda za otvoreno društvo, pozorišna kritičarka, novinarka, urednica, izdavačica, blogerka, predavačica, kreativna direktorka, organizatorka i mađioničarka, osnivačica… Žena velikog srca, kojoj je 24h malo za sve ono što postiže i radi, inspiracija mnogima – kako u online tako i u offline svetu – naš i vaš gost, Tatjana Vehovec.

Glumica i nesvršeni magistar teatrologije, supruga i majka, nekadašnja koordinatorka Fonda za otvoreno društvo, pozorišna kritičarka, novinarka, urednica, izdavačica, blogerka, predavačica, kreativna direktorka, organizatorka i mađioničarka, osnivačica… Žena velikog srca, kojoj je 24h malo za sve ono što postiže i radi, inspiracija mnogima – kako u online tako i u offline svetu – naš i vaš gost, Tatjana Vehovec.
#1. Pre svega, čestitam na još jednom, uspešno održanom, BlogOpenu i, možda, najuticajnijim predavačima do sada. Kako se osećate, sad kada je sve završeno; imate li taj luksuz da malo predahnete ili…?

Budući i da ove odgovore šaljem nakon podsećanja i u zadnji čas, situacija je jasna: posle same konferencije, kada je sve za druge završeno, za nas je tek počelo završavanje, kao trajni i nesvršeni glagol – gomila važnog i manje važnog posla koji su sastavni deo svake manifestacije da bi se ona stvarno završila. Samo jedna od sitnica: naši gosti iz inostranstva su odlazili danima, a većina tek u utorak. A tu je i rok za dostavljanje izveštaja stranim donatorima. Uz to, moj redovni posao od kojeg živim (od svega u najavi pobrojanog, to je glavna urednica u jednoj firmi i kreativna direktorka i kopirajter u drugoj) je trpeo poslednjih mesec dana, tako da sam se bacila i na to. U međuvremenu, sada je nedelju dana od kada je konferencija završena, dozvolila sam sebi i pravo da se razbolim: #onokad ne smeš da pukneš u krizi i onda #onokad smeš i zvanično da budeš bolestan jer je frka prošla. E, to.

To je zato što ja nikako da napravim biznis, već stalno sebi pravim novog i većeg posla.

#2. Za one koji još uvek nisu upoznati sa celom pričom, recite nešto više o BlogOpenu. Kod vas sam pročitala da je on proistekao iz vašeg bloga Mooshema, koji je dugi niz godina jedan od najuticajnijih u zemlji.

BlogOpen je praoblik susreta kakav danas znamo kao tweetup. To je taj DNK susreta istomišljenika. Ista je priroda, isti oblik, slična vrsta i rod, samo nešto veći broj. BlogOpen je stalna evolucija sa dobrom edukacijom i još boljom publikom. Nije proistekao iz mog bloga (koji više nikako nije najuticajniji, za to je potrebno više istrajnosti u pisanju koju sam ja vremenom usmerila na druge stvari) već, kao što to biva i sa svakom meetup organizacijom, neko mora biti inicijator.

Neko mora da potegli. Uz to je neophodna i izvesna doza uticaja da biste pokrenuli ljude, ali je najvažnije to da morate da vuglite. U tome, je 2007. godine tu bio pre svega Peđa Blogovski, koji je uložio svoj uticaj u to vreme, a koji je prošle godine izašao iz cele priče u potrazi za nečim drugim, Marko Herman, koji i danas ulaže svoju tihu vrednoću i trud i ja, koja imam mazohistički kvar ličnosti da stalno nešto potežem i guram. I taj dar da stvari dovodim do kraja.

#3. Šta vas je pokrenulo da se otisnete put interneta i uplovite u blogerske vode?

Incident iz 2006. godine na B92 VIP blogu, gde sam banovana zbog svog mišljenja koje se izdvojilo od većinskog, na blogu kod Biljane Srbljanović. Tamo mi je u rangu disciplinskih zabrana pristupu, dodeljen bedž trajnog bana, pa sam bila ostavljena i prepuštena nadalje nemom čitanju drvlja, kamenja i izmeta koji su bacani na moje puno ime i prezime pod kojim sam mišljenje i iznela. Bolelo je, strašno.

Tako je Mooshema nastala preko noći a da nisam znala šta je WP, ne baš kao utuk na utuk, ali kao rana kroz koju će da izađe bolni otok koji me je pritiskao iznutra. I tom blogu se desilo ono što se desi jednom među hiljadama, postao je čitan, citiran i komentarisan, bukvalno preko noći. Ako su to pretpostavke uticaja, onda je to to. Tu sam lizala svoje rane, sve ono što me je opsedalo u svakodnevnoj građanskoj nemoći, upirala prstom, urlala, smejala se i provodila, kritikovala, podizala neke akcije koje su sledili drugi. Govorila sam ono što misli jedna grupa ljudi koje se to tiče, i ono što iritira drugu grupu ljudi, koje se takođe to isto tiče. Tu sam upoznala stotine ljude i na desetine sjajnih ljudi koji su mi danas prijatelji, klijenti i poslovni saradnici. Tu sam sklonila svoje ime sam liste pretplatnika na 988. Nešto moraš i da izgubiš, kada toliko dobijaš.

#4. Dugo ste radili u štampanim medijima. Iz vašeg iskustva, koja je osnovna razlika između štampanih i elektronskih medija, odnosno da li ste mogli iskustvo iz štampanih medija da primenite u elektronskim?

U štampanim medijima sam imala tu sreću da sam odmah, još kao početnik, dobila prostor da iznesem svoje mišljenje, a ne da prenosim tuđe (Naša borba). To je super početak, ne dešava se svakome. Uglavnom sam pisala kao pozorišna kritičarka (Blic i Glas javnosti), a kada mi je dosadilo da tim kritičkim mišljenjem stičem nove neprijatelje u pozorištu a da stare još nisam ni potrošila, progurala sam se na urednička mesta rubrika kulture (Građanski list i mesečnik Kibic fenster), pa sam pisala šta hoću i uređivala teme koje drugi pišu. I to je super pozicija.

Tako da ja nisam dobar sagovornik za realno poređenje štampanih i elektronskih medija, ako su ovi drugi blog. Posebno što sam ja, iz svog prethodnog iskustva, s blogom bila svoj na svome, kao da je to prirodno stanje a ne poseban izazov.

Što se novinara u elektronskim medijima tiče, danas dajem svoj doprinos kroz edukacije za pisanje na ovom mediju.

#5. Da li mislite da će u Srbiji elektronski mediji uskoro dostići ili doći bar blizu popularnosti štampanih medija?

Mi već imamo elektronske medije koji prevazilaze popularnost tradicionalnih medija. Međutim ima mesta i za jedne i za druge, sve dok se cela nacija ne preseli na internet, tada će nastati prava borba. A to je već sutra, jer mi polako ispraćamo generaciju koja ne zna da uključi kompjuter.

#6. Koji biste elektronski medij, kao osoba sa velikim iskustvom u štampanim medijima, izdvojili – šta od tih ’novih’ medija konkretno čitate?

Istina da ne čitam puno online, jer moram racionalno da upravljam vremenom na internetu, na kojem i radim i gde mi je virtuelna kancelarija. Na omiljenom Njuzu, na primer, čitam samo naslove. Ako me naslov nasmeje, meni je to dovoljno, ja ne čitam tekst, a osećam se kao da sam pročitala bogznašta. Ako me, pak, ostavi ravnodušnom, odem da vidim šta je iza tog naslova koji mi „ne radi“.

Paradoks? Ne. Živimo prebrzo, preplavljeni informacijama. Ne biram portale i medije, nego naslovi i teme biraju mene.

Možda nije problem u poplavi informacija, već u propustljivosti naših filtera. Moramo da baždarimo te filtere svakodnevno, inače nećemo biti u stanju da radimo bila šta drugo, osim da se punimo raznim, često bezvrednim informacijama. Mi smo u informacionoj (a ne informatičkoj) revoluciji, stalno. Svaki pojedinac mora da pronađe pravi odgovor na to, da ne bi bio ugušen viškovima. Moj odgovor su naslovi i teme, a ne celi portali.

#7. Koliko vam je Fakultet dramskih umetnosti značio i pomogao u profesiji kojom se, bavite?

Puno i ni malo. Glumica nisam, zato što nisam bila dovoljno talentovana za svoj lični kriterijum, mada sam većinu tuđih zadovoljavala. Moj profesor, pokojni veliki glumac Branko Pleša, mi je, kada sam na trećoj godini želela da prekinem studije glume i okrenem se nečem drugom, rekao da moram neizostavno da ostanem, ne zato što sam talentovana glumica, već zato što jedina na klasi umem da mislim. Toj klasi talentovanih glumaca, jedan na deset je morao da da ravnotežu svojom sposobnošću za mišljenje. Pošto sam i sujetna a ne samo samokritična, to mi je prijalo i više puta sam to pomenula u raznim intervjuima, bez stida, jer je to bilo tako: ja nisam ništa spektakularno, ali sam ona jedna osoba, na svakih deset u svetu, koja nešto dinsta u svojoj glavi iz čega izađe neki specijalitet s vremena na vreme koji ima i opštu vrednost.

U životnoj teoriji, praktični deo mojih studija mi pomaže da bolje analiziram ljudske karaktere i tipove, prosto, mislim da posmatram ljude na način na koji se analizira lik u dramskom delu pre nego što glumac izađe na scenu da ga odigra: ko je to, odakle dolazi, kakav je, šta je njegov zadatak, šta hoće, a šta ne može, gde ide, koje su mu slabosti i mane, odakle mu ti tikovi, zašto radi to što radi…

Na blogovima i tviteru, na primer, još bolje primenjujem to nego u stvarnom životu, jer u virtuelnom prostoru, kao u nekom dramskom delu, poznate koordinate o nekome su samo ono što on govori, tj. piše, baš kao što je to slučaj kada analiziraš neki dramski lik na papiru. Imaš njegove reči od kojih nastaju njegova dela, a nisi zaveden materijalnom pojavnošću te osobe.

#8. Osnivačica ste agencije Kolegijum i bavite se pravopisom, lekturom, kopirajtingom i, uopšte, rečima. Kakva je situacija na srpskoj web sceni, kada su u pitanju gramatika i lepo pisanje?

Bavim se i edukacijom i konsaltingom, to je sada glavna fora, pa da ne izostajem iz kluba. Manje pravopisom i lekturom, to je neki glas koji me bije, valjda zato što povremeno objavim neke elementarne stvari iz pravopisa. Nisam „grama-naci“, ćutim i ravnodušna sam na opštu nepismenost, ne idem okolo kao pomahnitala sa pravopisnim bičem. Baš me briga, piši, brate, kako hoćeš.

Utičem tamo gde mogu i gde me se tiče: kod svog sina, ili kod klijenata kojima to treba. Mom sinu je, na primer, zabranjeno da koristi „poljsku transkripcijuy on ne sme da pyshe swadak y slychn0, sve dok ne nauči savršeno svoj jezik. Igrati se jezikom možeš tek kada ga usavršiš. Ni Pikaso nije sukobljavao linije izlomljenoj perspektivi pre nego što je crtežom anamotomije ljudskog tela dostigao savršenstvo proporcija, linije i perspektive.

S jezikom je, zapravo problem, to što ga svi govorimo, pa mislimo da to i znamo i da možemo da se smatramo oko toga. E, pa nije. Mi koji hodamo, možemo i umemo i trčimo, ali samo neki od nas istrče maraton i samo jedan trči ispod 10 sekundi na 100 metara.

Međutim, naš jezik na internetu upropaštava SEO. Ideja onih glasnih profesionalaca da je ispravno ono što je SEO održivo, jer njima to treba za posao. Ja to razume, ali to za jezik i kulturu nije dobro.
 
#9. Kao svojevrsni inat realnosti života koji svakodnevno vodimo na ovim prostorima, pokrenuli ste i jedan interesantan i drugačiji online koncept, 365 dana. Recite nam nešto više o tome? Na kakav ste odziv naišli i koji su dalji planovi?

Planovi su da ne platimo hosting koji ističe ovih dana. Eksperiment je uspeo: projekat optimizma nije.
Ne uspe sve. Treba biti zreo i prihvatiti to s mirom. Ja jesam.

#10. Vratimo se i na BlogOpen. Koliko je teško, u zemlji u kojoj živimo, pokrenuti i voditi jednu ovako prestižnu, ozbiljnu i kredibilnu manifestaciju? Imate li pomoć zvaničnika i kako vam polazi za rukom da, iz godine u godinu, dovodite sve jača, poznatija i emninentnija lica iz sveta IT-a, marketinga i PR-a, online medija, i dr.?

Nemamo pomoć zvaničnika. Digitalna agenda je, na primer, u svom dozlaboga sumnjivom konkursu, smatrala da nismo vredni podrške, tamo je samo Exit vredan 5 miliona dinara podrške, i poneki prijateljski projekat koji vode prijateljska lica i poneki anonimni projekat radi ravnoteže. Mi nismo ni u jednom klanu i zato smo izvan svih budžetskih linija, a nismo ni anonimni da bismo dobili milostinju.

Nema racionalnog objašnjenja kako jedan ovakav projekat, na kojem se radi godinu dana da bi u dva dana napravio takav program od kojeg IT zajednica može samo imati koristi, bude tako ignorisan, osim sitnošićardžijske računice vojvodoserdarske provenijencije. BlogOpen je prinuđen da se oslanja na druge izvore. Da nije Limunda, na primer, s kojim smo sklopili rani ugovor o donaciji za ovogodišnju konferenciju, ne bismo imali uslove da uradimo elementarne stvari. Da nije Ambasade Norveške, koja nas je pomogla takođe u ranoj fazi organizacije, mi ne bismo smeli da razmišljamo ovako ogromno. Podrška ISC je došla samo za jedan deo projekta, ali je za celokupnu manifestaciju značila strašno mnogo.

Ali, ipak, razočaravajuće je da te budžeti drugih država održavaju u životu. To nije normalan poredak stvari.


#11. U kojoj meri su društvene mreže zastupljene i pomažu vam, u poslovima kojima se bavite?

Moji svi novi poslovi, u poslednje dve godine, izrasli su iz društvenih mreža (moj posao u Kolegijumu). Ja ih slavim. Od njih živimo bolje, moja porodica i ja. Zamisli samo kako je teško napraviti novu knjigu u vreme krize (moj posao u VEGA mediji), i kako praviš proizvod i pokušavaš da ga prodaš ljudima koji su se u neimaštini prvo knjige odrekli, u korist hleba i Nike patika. Za Nike patike mora da bude, to je novovoremni odgovor na „hleba i igara“. Knjiga je luksuz, roba bez kupca. U vreme krize radi se na proizvođenju drugih potreba.

#12. Kako vam polazi za rukom da istovremeno obavljate toliko poslova i u tolikoj meri budete prisutni online?

Nisam u velikoj meri prisutna na mreži, iako sam poslom stalno online. Imam dobru organizaciju. Ustajem u 5. Do 7 uradim sve što zahteva intelektualni ili  kreativni napor. Onda vežbam u svojoj maloj kućnoj teretani, najbolja investicija u poslednjih nekoliko godina. Onda se bacam na dosadne poslove, kao što su administriranje, pa na izazovne poslove kao što su realizacija i supervizija kreativnih poslova, pa kovanje planova i nove konstrukcije. Najsmešniji deo moje svakodnevnice je veče, kada samoj sebi ličim na sopstvenu mamu i kuvam za sutra. Stignem sve. I domaći i maženje sa detetom, i opušteni trenuci s mužem. Ne stižem da kafenišem sa drugaricama. To je velika žrtva i velika šteta.

Ustajem, dakle u pet, a posao završavam pre nego što legnem. U tome je trik. Nemam radno vreme i nemam vikend u tradicionalnom smislu te reči.

#13. Možete li nam, iz svog iskustva reći, odnos zarade i zadovoljstva u vođenju offline-online posla? Može li se u Srbiji živeti od rada na internetu?

Obožavam online poslove! Manje je problema, sve je brže i, u mom slučaju, veća je zarada. Ja u Srbiji živim od interneta. Ali, to nije univerzalni recept: internet pruža sjajne mogućnosti, ali nije za sve i svakoga. Hleb se ne pravi tamo.

#14. Zamislite jutro u kom se budite bez interneta; šta biste prvo uradili?

Popila bih kafu i sela na trenažni bajk i izvozala 30 kilometara. Pitanje je, šta bih posle radila? Mislim da bih napisala svoj drugi roman.

 
Roman Tatjane Vehovec biće objavljen do kraja godine u Poljskoj, o čemu ćemo vas naknadno obaveštavati.
Fb komentari

2 komentara

Click here to post a comment

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Facebook

Organ Vlasti Instagram