Vredna mama piskaralo: Angelina Radulović

Novinarka, majka, blogerka, aktivistkinja i jedan od osnivača Udruženja građana “Roditelj”, aktivni učesnik društvenih medija i žena sa stavom koja se ne libi da priča i reaguje na svakodnevne probleme sa kojima se svi susrećemo. Zadovoljstvo nam je da vas upoznamo sa Angelinom Radulović.

Sve to, samo ne uvek istim redosledom 🙂 –  vesela, brzopleta, preterano jezičava i još više emotivna i brbljiva Čačanka na „privremenom“ radu u Beogradu, gde je ostala zbog akutne zaljubljenosti u jednog Hercegovca, s kojim danas  u predgrađu gaji dve devojčice i jednog dečaka.  Zagrižena za roditeljski aktivizam, zaljubljena u pisanje, do nivoa „skribomanije“. Završila Fakultet političkih nauka 2001. godine, a sledeće godine je decenija kako radim kao novinarka u kompaniji „Novosti“.  

2. Šta je presudilo da se otisneš put novinarskih voda?

Prva slova sam naučila tako što sam kao predškolac dosađivala tati da mi čita knjige, titlove s filmova, natpise na prodavnicama. Od dana kada sam savladala pisanje, u tome beskrajno uživam. Vođena tom  željom, posle gimnazije upisala sam novinarstvo na Fakultetu političkih nauka (naivno verujući da moraš da završiš novinarstvo da bi radio kao novinar 🙂 ).  
Na završnim godinama fakulteta malo sam se pitala da li je to pravi izbor za mene, da li imam taj novinarski „nerv“, ali čim sam „omirisala“ redakciju, shvatila sam da nisam pogrešila u izboru zanimanja. Bez obzira čime se u budućnosti budem bavila, sigurna sam da ću u glavi uvek ostati novinarka.

3. Kako je biti novinar u Srbiji danas?

Teško, kao i u mnogim drugim profesijama, a zbog društvene uloge i važnosti posla koji obavljaju, nedopustivo je da novinari budu na ovako lošim pozicijama. U medijima je sveopšta kriza čini se izraženija i po našu demokratiju koja je na vrlo klimavim nogama, pogubnija. Novinari su danas potplaćeni, degradirani, između dve vatre –  ekonomskog i političkog uticaja, samim tim sa moralnim i profesionalnim integritetom koji je lako poljuljati i kvalitetom koji često od osrednjeg sklizne još niže, u jurnjavi za makar pristojnom egzistencijom.
Medijima ide loše, tiraži padaju, televizije masovno povlađuju najnižim ukusima publike u trci za svakim gledaocem. Ali, nadam se da je ovo sad upravo najniža tačka i da u narednim godinama neću osećati nelagodnost kada kažem šta mi je profesija.

4. Specijalizovala si se za pitanja zdravstva i društveno – socijalnih problema; kako si se odlučila upravo za te teme?

Te teme su pronašle mene – dok sam se „kalila“ u beogradskoj redakciji „Večernjih novosti“, moj prvi urednik mi je samo posle tri meseca u redakciji poverio da pratim zdravstvo na rubrici, jer je koleginica otišla na porodiljsko odsustvo. I mada sam na studijama kao budući politikolog uvek sebe zamišljala u političkoj rubrici, kada sam osetila redakciju, političke teme su mi izgledale mnogo manje privlačne.
Zdravstvo, socijala, teme koje se tiču društvenih pitanja i porodice dopuštaju da postavljate pitanja i pišete o problemima, ali i da „iskočite“ iz suve informative i pokažete senzibilnost, što meni savršeno odgovara. S druge strane, iako nekad dođe do zasićenja, veliki sam pristalica „sektorske“ podele posla u medijima, jer o mnogim pitanjima ne može kvalitetno da se piše ako ne poznajete dobro materiju.

5. Pokrenula si i prvu nevladinu organizaciju u zemlji koja se bavi problemima roditeljstva i odgajanja dece u našoj zemlji. Reci nam nešto više o tome.

Kao taze mama, besomučno sam iščitavala sve što sam nalazila na internetu o deci i roditeljstvu. Tek kada sam postala roditelj počela sam na svojoj koži da shvatam koliko je to zahtevno i teško, naročito u ovoj zemlji gde su roditelji građani drugog reda i diskriminisani iako nisu manjinska grupa. Žaleći se međusobno na roditeljskom forumu Roditelj,  iz želje da nešto konkretno uradimo, a ne samo da „kukamo“, došli smo na ideju da osnujemo nevladinu organizaciju.
 Tako je u junu 2006. godine registrovano Udruženje RODITELJ. Ide nam sporo, teško, niko od nas nije imao gotovo nikakvo NVO iskustvo, pa smo mnogo toga učili na svojim greškama, većinu aktivnih članova čine mame, koje po prirodi stvari imaju mnogo obaveza, ali smo srećni što uspevamo da se izborimo u vreme kada ove, roditeljske teme nisu „popularne“ među donatorima, a država još nije dovoljno sazrela da roditelje shvati kao partnere a ne oponente u ključnim pitanjima koja se njih tiču.

6. Uveliko ste prešli granice glavnog grada i širite ogranke po Srbiji; koliko su ljudi spremni da se uhvate u koštac sa problemima roditeljstva sa kojima se svi suočavamo i da li se taj glas čuje gde treba?

Osim u Beogradu, za sada imamo ogranke u Novom Sadu, Nišu, Užicu, Kraljevu, i još neke u osnivanju,  javljaju nam se često i ljudi iz drugih gradova koji u svojoj zajednici žele da pokrenu sličnu priču. Sve više je roditelja koji žele da se aktivno bore za svoja i prava svoje dece, ali iza nas su decenije sputavanja kritčkog mišljenja, kao i nedostatak tradicije građanskog aktivizma i volontiranja, što je prepreka da sve ide brže nego sada.
To naravno nije razlog da odustanemo, imamo svoj put i svesni smo da je svaki i najmanji korak veliki kao „kuća“, jer  podrazumeva laganu promenu u svesti roditelja da treba sami da se borimo za bolje uslove za odrastanje dece, ne možemo da samo čekamo da se uslovi „sami od sebe poprave“. Roditelji nas već vide kao partnere i veruju nam, institucije vlasti nas već prepoznaju, sad da li kao partnere u dijalogu ili potencijalnu opasnost, to zavisi od institucije.

Glas se definitivno čuje, imamo veliku podršku medija, ali da bi imali zaista uticaj i da bi bili ne samo glasni već i uticajni- potrebno nam je da se što veći broj roditelja i onih koji planiraju da to postanu, pridruži  Udruženju – bilo što će postati aktivan član i svojim znanjima doprineti boljem radu, bilo tako što će se učlaniti i pružati nam podršku u radu. Iskoristila bih priliku i da apelujem na velike firme, potencijalne korporativne sponzore, kod kojih do sada nismo imali previše uspeha, da  nas saslušaju pre svega kao roditelji.

8. Koliko ti prisustvo na društvenim mrežama pomaže u poslu – kako novinarskom tako i u okviru rada u Udruženju?

DM su bespovratno promenile novinarstvo, ali su  i  novinarima skinule titulu jedinih kreatora i  masovnih prenosilaca informacija, pa neke moje kolege ne mogu to da oproste internetu. Misle da ako ga ignorišu, promene se neće desiti. Time gube dragoceno vreme da rade na sebi, nauče da koriste jedan novi, jako moćan alat koji im može doprineti da ne samo lakše i bolje obavljaju svoj posao, već i da urađeno na bolji način ispromovišu i da ono što rade stigne do mnogo više ljudi.
Društveni mediji i internet uopšte mogu vrlo lako i da budu novi lakmus papir kvaliteta novinarstva- jer  neće biti dovoljno samo reći  da si dobar novinar, kada samo nekoliko klikova i nekoliko linkova kasnije svako može da se uveri da li stvarno znaš da pišeš ili ne.
Što se tiče Udruženja, pa mi smo nastali online, to dovoljno govori  koliko nam je internet bitan u radu. Naša FB strana trenutno ima oko 4.500 fanova, što poređeno s nekim brendovima nije mnogo, ali kada pogledate druge NVO, i kada pogledate stepen angažovanja tih fanova, mi smo zadovoljni benefitom koji nam društvene mreže donose.

9. Imaš i lični blog, na kojem iznosiš vrlo jasne stavove, savete o novinarstvu, pišeš o zdravstvu, roditeljstvu, tu su i priručnici za novinare početnike…kako si došla na ideju da započneš sa pisanjem i online?

Blogove pratim negde od 2005. godine, a njihova ekspanzija kod nas desila se u periodu kada sam ja bila potpuno preokupirana rođenjem prvog deteta. Tako su i moji prvi blogovi, koje sam počinjala 2006., pa 2007. godine bili više lični dnevnici na uglavnom roditeljske teme. Bez mnogo ambicije i znanja, a još neuka u balansiranju roditeljskim i poslovnim obavezama (o da,  to se uči, ne kaže se džaba nužda stvara genija), posle nekoliko meseci sam odustajala od blogovanja. Konačno, u februaru 2009. godine počela sam da pišem Bedno piskaralo blog, najpre na besplatnom blog servisu, a kasnije na domenu Piskaralo.com.
Vodila sam se jednostavnom mišlju – pisaću u onome što znam i u šta se razumem, jer danas nije teško naći, pogotovo ne na interntu da  neko ima mišljenje o svemu (pa u prilog tome i ona lepa izreka o tome kako je mišljenje kao pozadina, svako je ima 🙂 ), muka je znati dobro i argumentovano taj svoj stav objasniti i odbraniti. Bez  ambicije da glumim eksperta na teme o kojima pišem, iskristalisalo se samo po sebi ono o čemu znam da pišem, a ispostavlja se i da na te teme ima veoma malo kvalitetnog online sadržaja.

10. Mama si troje dece; na koji način i u kolikoj meri uspevaš da podmiriš roditeljske, supružničke i poslovne obaveze? Odakle ti toliko energije i snage, otkrij nam tajnu?

Uh, pa teško… Lična evolucija i sazrevanje uz podizanje dece donela mi je malo više strpljivosti i naučila me da krenem da usavršavam dobru organizaciju. Jer mame, htele ili ne postaju porodični menadžeri, koji drže sve konce u rukama. Neka svoja iskustva i ideje prenosim i na sajtu Mamin svet, gde upravo pokušavam da dam odgovor na pitanje: kako savremena žena, mama da stigne sve što ona želi i što se od nje očekuje?
Kako suprug i ja sami podižemo decu, bez ikakve pomoći sa strane, dani su mi trenutno prilično haotični. Naravno, ključno je da shvatite da ne možete svaki dan da postignete sve i zadovoljite se time da postignete većinu. Trenutno najviše trpi neko vreme koje bih posvetila samo sebi, ali i spavanje.
Sve poslažete po prioritetima, a oni se vremenom menjaju, nekad i dijametralno. Bila sam i više nego svesna da ostvarivanjem moje i suprugove želje za velikom porodicom, neko vreme sigurno neću moći da se posvetim poslu kako bih želela (a posebna je priča što Srbija za usklađivanje posla i materinstva uopšte ne pruža gotovo nikakve uslove). Ali, ne osećam se uskraćeno, trenutno porodiljsko odsustvo vidim kao priliku da učim nove stvari i hvatam korak sa poslom onako kako ne bih mogla da provodim osam i više sati dnevno u redakciji.

11. Na blogu si navela i da, između ostalog, pišeš pesme i kratke priče. Odakle crpiš inspiraciju?

Inspiracija iscrpljuje mene 🙂 Šalu na stranu, veći deo života pisanje mi je potreba, i koliko god uživam u procesu pisanja, rezultatima često nisam zadovoljna. Obznanjivanje onog što napišem javno neka je vrsta provere da napisano ipak nije bezvredno i da, sve dok ima i jednog čitaoca,  ispunilo je svoju svrhu. Na žalost, poslednjih godina malo pišem, jer je za  stvaranje, naročito poezije, potrebna određena osamljenost duše.  
Tako jedna započeta zbirka priča, jedan roman i gomila stihova čekaju da se jednom kockice slože i to postane delo, ili da završi u pepelu 🙂

12. Za kraj, podeli sa nama neke svoje stihove.