Bez daljeg odlaganja – Snežana Luković. Na Tviteru poznata po nesvakidašnjem nalogu – „skljuc“ .
Na jednom od časova, bilo je reči o društvenim mrežama. Imajući u vidu da smo svi imali Fejsbuk naloge, a retko ko Tviterov, svi smo ga otvorili. Iskreno, želela sam da glasi na moje ime i prezime. Međutim, nešto se „nije dalo“. Sve varijacije na „zadatu temu“ Tviter nije prihvatao. Moj predavač i ja mislili smo da nešto nije u redu. Da bih proverila, ukucala sam to „skljuc“ – slovnu tvorevinu koju sam kao dete rado koristila kao „škljuc“ – paradigmu svega što nema nikakvu smislenost.
Ups, Tviter je, na moje zaprepašćenje, „skljuc“ prihvatio!
I tako sam, sve do kraja januara ove godine, nameravala da ga promenim, pa da se konačno uključim na taj čuveni Tviter. Jedno veče, želja je bila jača od „nika“ i otisnuh se u Tviter vode. Sećam se, u pitanju je bilo komentarisanje TV emisije „Utisak nedelje“. (Hahaha, verujem da će se na #utisak neko od tviteraša naježiti, ako ovo čita)
Sada, srodila sam se sa tim nikom i ne bih ga menjala. Sviđa mi se 🙂
2. Za vrlo kratko vreme, postala si prepoznatljiva na društvenim mrežama i neko čije se izjave i tvitovi pomno prate, dele, citiraju. Šta te je dovelo na društvene mreže?
Društvene mreže, osim što su „društvene“, a što je i jedna od dominantnih crta moje ličnosti, neodvojivi su deo moje profesije – Odnosi s javnošću.S obzirom da smatram da svaki profesionac mora pratiti tokove u svojoj struci, uključila sam se. Danas je online, ili e- PR, sastavni deo poslova PR struke , čak bi se moglo reći da predstavlja njegovu dodatnu vrednost . S toga smatram da je nedopustivo da ih PR-ovci ne koriste, ma šta god o njima mislili.
Pre nego što sam pristupila društvenim mrežama, na Internetu sam se dobro potkovala sa napisima i postovima – blogovima na temu „Social media“ . Tek potom sam se maksimalno aktivirala. Delom razumom, delom emocijama. Ta aktivnost me je nakon izvesnog vremena učinila prepoznatljivom. Međutim, konstatacija da se moje izjave i tvitovi pomno prate, može da prija, ali bez lažne skromnosti, sebe ne doživljavam na taj način.
3. Facebook ili Twitter?Da li smem iskreno da odgovorim na ovo pitanje, s obzirom da kod nas Fb koristi preko dva miliona osoba, a za Tviter imamo različite podatke koji se kreću od 50.000 do 300.000 naloga (?)
Naravno, šalim se – smem.
Da, Tviter je moj favorit. I to skoro da bih mogla da kažem, isključivi. Na Fejsbuku sam tek toliko da pratim tokove ovog medija- njegova unapređenja, tj. promene. I naravno, koliko-toliko da održavam nalog.
A, zašto Tviter?
Ne znam da li ima veze sa mojim temperamentom , ali odgovara mi njegova dinamika, brz protok informacija, kao i razmišljanja ljudi na različite teme, pojave…. Tviter pruža mogućnost istovremenog uključivanja više osoba u komunikaciju, zahteva konciznost misli, stava, komentara. Jednostavno rečeno, potrebna je veština da se kaže mnogo toga smislenog u 140 karaktera.
4. Kako se Snežana obrela u PR sektoru/profesiji?
Ni malo slučajno. Činila sam to korak, po korak. Ciljano, uporno.
Cela priča oko PR struke, krenula je pre odprilike dvadeset godina. U to vreme počela sam da radim u jednoj, od do sada ukupno tri firme, u sektoru Marketinga.
U to vreme Službe marketinga su se u većini firmi svodile na nabavku i narudžbinu reklamnog materijala, kao i predmeta za reprezentaciju. Ipak, moj profesionalni „apetit“ dosezao je mnogo više od toga. Iako potrebe posla nisu zahtevala, o marketingu sam i dalje mnogo čitala. Tako mi je jednom prilikom do ruku dospela, iz ove perspektive, „fatalna“ knjižica „Public Relations fore&fazoni“, autora Lazara Džamića. Pisana poput vodvilja – jednostavno, pitko. Tada sam shvatila da Odnosi s javnošću definitivno objedinjuju sve sfere mog interesovanja – u nekoj meri marketing, žurnalistiku, ljudske resurse,..
Međutim, u to vreme , krajem 90-tih godina, malo se u privredi znalo o PR-u. Profesija je tek počela da krči put. U tome joj je pomogla prva škola za Odnose s javnošću, koju je osnovala agencija Pragma. Imala sam žarku želju da je pohađam. Pretpostavljenima sam pokušavala da objasnim značaj te struke, ali nije bilo razumevanja šta bi to firmi donelo … Istovremeno, krenuo je i proces privatizacije velikih, profitabilnih preduzeća, među kojima se prvo na udaru našlo to, gde sam radila.
Par godina kasnije, kupila nas je velika strana kompanija. Ne bih spominjala nazive kompanija jer svaki PR se plaća hahaha, no i ona je kao i sve svetske, ubrzo osnovala službu za Odnose s javnošću.
Konačno sam videla šansu da radim poslove koje volim i o kojima sam već tada dosta znala, samoedukacijom. Iako mi je bila namenjena za kompaniju u to vreme mnogo važnija pozicija, insistirala sam da pređem u PR službu, na niže radno mesto. I konačno, odobreno mi je pohađanje stučnog usavršavanja, s tom razlikom što sam ovog puta odabrala relativno novu, Londonsku školu za odnose s javnošću , u organizaciji agencije McCann Erickson.
5. Koliko su ti Londonska škola za odnose sa javnošću i škola za web-novinare pomogle i olakšale posao?
Svakako da su bile od koristi. Apsolutni sam zagovornik edukacije, u svakom obliku.
Londonska škola za odnose s javnošću (LSPR) pruža dobru osnovu za sve oblasti koje su jednom PR-u potrebne. Osobama koje su se prvi put obrele u ovoj profesiji, od izuzetnog značaja je jer daju celovitu sliku prilično složene PR profesije i pritom uče postupnosti pristupa svakoj oblasti . Dok onima, koji su do tada samoedukovali, i na tim poslovima već radili, podižu nivo profesionalizma. tj, bruse postojeću osnovu.
Meni lično, najviše je pomogla u smislu da sam dobila samopouzdanje da ono što radim, na čemu insistiram, menadžment savetujem, ispravno je. Ono što se kaže po „PS“ (pravilima Službe, Struke) To samopouzdanje sam stekla kroz raznovrsne vežbe –radionice tokom pohađanja LSPR-a .
Navešću najbanalniji primer, ali meni najupečatljiviji, jer se sa time do tada nikad nisam susrela, a od velike koristi je prilikom pripreme nekog događaja – Gantov dijagram.
Kod nas se prilikom organizacije događaja koristi Hodogram, tabela sa nazivima nosioca poslova odgovornih za izvršenje neke od karika u lancu organizacije, kao i rokovima do kad to mora biti obavljeno. I to je OK. Međutim kada se taj sadržaj prenese na Gantov dijagram, koji u sebi sadrži vertikalne kolone, po danima, bojama,… dobije se sasvim drugačija slika. Preciznija, koja ukazuje da rokovi iz hodograma nisu dobro postavljeni, što može dovesti do haosa i pretiti uspešnosti pravovremene organizacije.
Iskustvo nakon pohađanja Škole Web novinarstva, samofinansirala se, mogla bih najkraće i najplastičnije opisati na sledeći način.
Dva i po meseca bila sam gost porodice prezimena Internet, u kojoj sam najviše vremena provodila u druženju sa glavom porodice, Guglom. Mislim da sam ga dobro upoznala . Njegov karakter, njegove navike, šta voli, šta ne voli,… Shodno tim saznanjima, svaki put kada Internetu dođem u goste ili pak privređujem, ponašam se shodno ličnosti glave kuće .
Smatram da je to najveća i prava vrednost ove školice, jer baviti se poslovima kojima je Internet jedan od značajnih kanala u komunikaciji sa onlajn javnošču, bezvredan je ako ne poznaješ kako i po kojim principima on funkcioniše da bi te „voleo“ – namenio ti njegovu „Beržera fotelju“ (po meni vrhunac udobnosti)
6. Šta sve obuhvata posao osobe zadužene za PR, pojedinca ili kompanije?
Poslovi osobe zadužene za Odnose s javnošću su kopleksni. Obuhvataju, sad verovatno već preko 20 javnosti . Pomenuti Lazar Džamić je najjednostavnije objasnio značenje reči Javnost. Parafraziraću: Javnost je sve ono što vidimo od trenutka kad ujutro otvorimo oči: naša porodica, naš komšija, naš prodavac u piljarnici, službenik u banci, kolega na poslu, …..
Shodno navedenom (sve navedeno može se sa pojedinca podići na nivo firme, institucije) zadatak PR-a je da sa svakom od tih javnosti, on adekvatno i sinhronizovano komunicira. Slično ljudskom organizmu, u kojem svaki organ ima svoju funkciju, ali pritom se tačno zna koji organi su vitalni.
Naravno, svi pravci komunikacije ne odvijaju se intenzivno i u svakom momentu. Već po potrebi, odnosno od zahteva trenutne situacije.
Osnovna podela PR poslova, koje osobe zadužene za odnose s javnošću u nekoj firmi obavljaju, dele se na odnose sa eksternom – svim subjektima van firme, i internom javnošću – zaposlenima. Daću sebi tu slobodu, da ovoj podeli dodam još jednu javnost – onu koja boravi na Internetu.
U komunikaciji sa eksternom javnošću dobar deo vremena odlazi na saradnju sa tradicionalnim medijima , a poslednjih par godina i sa korisnicima društvenih mreža kao i posetiocima sajta same firme u kojoj je PR zaposlen.
Što se tiče PR poslova koji se odnosi na zaposlene, blisko se sarađuje sa svim sektorima firme, i naravno menadžmentom . Ne bih sada o detaljima, ali generalno gledano, jedan od prioritetnih zadataka PR-ovca, što se tiče interne javnosti, odnosi se na informisanje zaposlenih o dešavanjima unutar nje. To se postiže internim glasilom koje može biti u štampanom obliku ili pak u elektronskom obliku – Newsletter.
Pokušala sam da dam grubi presek poslova koje obavljaju zaposleni u Službi Odnosa s javnošću. Međutim, suštinska funkcija same profesije je brendiranje kompanije, preduzeća, u očima javnosti. Osim što to podrazumeva otvorenu i iskrenu komunikaciju sa svim svojim javnostima, ogleda se u osmišljavanju načina i puteva kojima će se javnosti predstaviti u najboljem svetlu – dnevnom kada se sve najbolje vidi. Znači trensparentno, bez šminke, isticanjem pravih vrednosti.
Po meni, „šlag na tortu“ ove profesije je osmišljavanje nekog događaja, ciljnim grupama važnog. Taj događaj mora imati određeni rok trajanja tokom kojeg se putem medija, javnosti saopštava o svakoj fazi ponaosob i time se svaki put dodaje cigla više u graženju zdanja, zvanog brend.
No za tako nešto je potrebno znanje, umeće, i sa jedne strane, dobro poznavanje svih točkića u mehanizmu kompanije, a sa druge, poznavanje psihologije ciljne grupe i trenutnih društveeno-političkih tokova ikruženja u kojem se privređuje.
7. Šta jedna osoba treba da ima – po čemu da se izdvaja, da bi se mogla baviti poslom PR-a, koji ipak nije za svakoga? Da li je škola od presudnog značaja ili ima nešto i u samoj osobi i kontaktima koje ona ima?
Jedan autor, pisac knjige o PR-u, ne smem navesti ime jer nisam sto odsto sigurna da je to baš on rekao, naveo je po meni suštinsku stvar , koje mi je i lično iskustvo potvrdilo .
PR osoba mora da bude svestrano obrazovana. Nije bitno formalno obrazovanje, već faktičko- stvarno. Po meni, to bi podrazumevalo: da ima širok spektar interesovanja, da bude dobro informisana, da prati društveno-političke tokove u svom okruženju, da ima širok krug poznanika – profesionalaca različitih profesija, da bude elokventna, da ima energiju za dvoje, ….
Što se „škole“ tiče, kao što sam već parafrazirala PR stručnjaka, nije bitno da ima papir nekog fakulteta, jer on ništa ne govori, već faktičko znanje! I, naravno, mora da je konstantno u toku sa dešavanjima u struci, što podrazumeva edukaciju, sa akcentom na redovnoj samoedukaciji.
8. Imaš li uzore – na svetskom nivou i koga bi izdvojila od naših PR stručnjaka, čiji ti se rad dopada – pojedinci ili agencije?
Ne bih navodila imena pojedinaca i agencija, jer sa onima u javnosti eksponiranima, nisam lično sarađivala. Život me je naučio da su teorija i praksa dva različita pojma. Priznajem samo lično iskustvo, i iskustvo onih kojima verujem. Na žalost, danas je takvih sve manje.
Ako bih morala da navedem neko ime, to bi bio Lazar Džamić, ali prvenstveno iz već do sada iznetih, pa time i razumljivih – ličnih razloga. Druga osoba nema dodirnih tačaka sa PR profesijom, ali joj je po mom mišljenju doprinela, kao malo ko, i od onih najpriznatijih. Odnosno on je najbolji PR profesiji Public Relations.
Reč je o Bilu Gejtsu i njegovoj izjavi: „Da imam poslednji dolar u džepu dao bih ga za PR.„ Obrazloženje izgovorenom, otprilike je glasilo da Majkrosoft možda i nije najbolji u branši, ali javnost ga je prihvatila – procenila kao najboljeg. Znači, pored dobrog proizvoda, što je osnova bez koje se ne može, imao je odličan PR tim.
9. Možeš li nam izdvojiti jedan projekat na koji si posebno ponosna?
Ponosna sam na jedan uslovno rečeno projekat, za koji sam kasnije shvatila da je bila jedna od prioritetnih obaveza potpisana kupoprodajnim ugovorom, od strane moćne svetske kompanije, prilikom privatizacije preduzeća u kojem sam radila. Odnosilo se na interni PR.
Sve je počelo sasvim spontano. Napisala sam „Predlog o izradi elaborata o svrsishodnosti otvaranja turističke agencije“, koja bi bila odlična podloga za raznovrsne i nepresušne vrste marketinških i PR aktivnosti.
Taj Predlog napisala sam u časovima radne dokolice, jer se Informativna služba u kojoj sam radila kao novinar nalazila u nekoj vrsti „vakuma“, a pritom bavljenje turizamom mi je neostvarena ljubav (nasmeših se).
Iskreno rečeno, mislila sam da će Predlog završiti na nekoj gomili pisanog materijala. Međutim, vrlo brzo, generalni direktor (novopostavljeni stranac) pozvao me je i tražio da mu u roku od 24h u pismenoj formi podnesem sve što se tiče turizma na području Srbije i okruženja. Koje destinacije su po mom mišljenju interesantne našim građanima, kao i po mom mišljenju spisak relevantnih turističkih agencija. Nije potrebno reći da tu noć nisam spavala da bi se naručene informacije, sa obrazloženjima zašto šta smatram relevantnim, ujutro našle na njegovom stolu.
Nedelju dana kasnije došle su, iz „centrale“ te svetske kompanije, direktorka turističke agencije, zatvorenog tipa- pružaju usluge samo zaposlenima, i njena pomoćnica. U 48h sati obišle smo sve moje predložene destinacije, širom Srbije, i potom su sa tim zdravstveno-rekreativnim hotelskim kompleksima sklopile Ugovor o saradnji. Nakon samo devet dana po nihovom odlasku, nakon mog skoro dano-noćnog rada, krenule su prve grupe radnika , na desetodnevni zdravstveno-rekretivni odmor,u četiri različita pravca. Tri u Srbiji i jedan u Crnoj Gori.
Odmor radnika, osim što je imao pozitivan efekat među zaposlenima (interni PR) imao je isto tako dobar i u celoj javnosti. Uostalom, taj period je bio plodno tlo za medijske objave ovakvog tipa (eksterni PR). Privatizacija je tek počela.
Nakon dve godine, i brojnih projekata koji su nakon toga usledili, neskromno ću izreći, dobila sam te godine najprestižniju nagradu za visoko profesionalni rad i doprinos kompaniji u njenom napretku , poslatu iz „centrale“ i potpisanu od strane predsednika Co.
Drugi, meni možda najdraži projekat, vezan je za novinarstvo, kojim sam se onako uzgred bavila, i to počev još od studentskih dana , na talasima studentskog radija „Index 202“ .
Želim da spomenem dečju stranicu „Satkutak“ , auto-moto revije „Sat Plus“ u kojoj sam radila kao honorarac. Za njih sam, osim tekstova na temu turizma, jedan period uređivala, pisala i čak delom bila i ilustrator „Satkutka“. Svake druge nedelje deca su mogla pročitati neku pričicu iz domena saobraćaja, i njome dobiti odgovor na pitanje : Zašto? Kad ? Kako? Podrazumevala su se i nagradna pitanja različitih sponzora, shodno uzrastu izvučenog dobitnika. Kraj te školske godine, kada je „Satkutak“ zaživeo, obeležila sam jednodnevnim izletom za petoro nagrađene dece, u čipsaru u Koštunićima, u organizaciji sponzora.
10. Šta predviđaš za budućnost PR sektora?
Prepotentno bi zvučalo da ja dajem predviđanja o budućnost PR sektora. Ali mislim da nije nepoznanica da održivi razvoj jedog privrednog subjekta jedino može biti njegovo društveno odgovorno poslovanje. Tu leži odgovor na postavljeno pitanje . Znači. zadatak svih sektora, pa tako i PR-ovog, prevashodno će se odnositi na predstavljanje kompanije kao korporativno društveno odgovorne. Previše bi vremena trebalo odvojiti za navođenje šta to podrazumeva, premda verujem da je većini čitalaca poznato.
Još pre četiri godine, kod nas je održana konferencija o korporativnoj društvenoj odgovornosti.
Putem priloženog linka, medijske objave o održanom skupu, možemo se uveriti šta su i kako na tu temu velike svetske kompanije govorile.
11. Za kraj, kako Snežana provodi slobodno vreme, šta te ispunjava, šta voliš da radiš?
Volim da se družim, da upoznajem ljude, da kafenišem po kafićima, da ručam po restoranima, da putujem, da vozim bicikl, da čitam vesti i pratim struku putem Interneta, da tvitujem, i naravno, da se družim sa svojom, već odraslom decom. Na žalost, to činim samo u meri koliko oni to žele, a ne koliko bih ja to volela.
i jeste uzor, nego kako 🙂