Deca u sportu, tema koju smo već ranije obrađivali u saradnji sa dr Ćirković, a sada produbljujemo i nastavljamo sa savetima koji su, prevashodno, namenjeni roditeljima.
Već sam ranije započela sa pisanjem o deci i sportu. Tom prilikom sam pažnju skrenula na decu koja nemaju ni predispozicije, a ni namere da postavnu vrhunski sportisti, već u sportu uživaju kao izuzetnoj i zdravoj (po svim pitanjima) aktivnosti.
Teret koji nose deca koja se za sport opredele kao životni poziv je nešto sasvim drugo i mnogo, mnogo ozbiljnije. Često se dešava da čujemo da je bila ili bio izuzetno dete i da je postizao/la izuzetne rezultate, a potom samo nestao/la. Kako se to desilo da u tako mladom organizmu, u tako jedrom biću i duhu dođe do premora materijala.
Aktivni sportisti provode veliki deo svoga vremena na fizičkim i mentalnim pripremama i podjednako su im bitne i jedne i druge. Usavršavanjem mentalnih i fizičkih snaga i veština usavršavaju i svoje tehnike i postižu bolje rezultate i plasmane u našim, regionalnim i svetskim ligama. Kada posmatramo odrasle ljude na terenu, npr. naše vaterpoliste nedavno, kada u finalnoj utakmici svetskog kupa, poraz u pobedu pretvaraju, sigurno nije faktor snage i tehnike doprineo pobedi.
Mentalna snaga je u takvim trenucima od presudnog značaja.
Međutim, ne retko smo svedoci da mnogi sportisti nisu u skladu sami sa sobom na svojim nastupima. Najčešći faktori su anksioznost i nedostatak samopouzdanja. Naravno, u osnovi leže i mnoge druge prepreke i nedovršeni poslovi. Ukoliko dođe do ponavljanja neuspeha onda anksioznost i manjak samopouzdanja mogu da prerastu i u osećaj ništavila, bezvrednosti, a to opet dovodi i do osećaja fizičke, podjednako kako i emocionalne iscrpljenosti. I, bez obzira koliko su spremni fizički i taktički za takmičenja, na istim ne postižu željene i planirane rezultate jer nemaju kontrolu nad svojim mislima.
U radu sa aktivnim sportistima pojačavanje svesnosti i pažnje (npr. aktivnim intervencijama zasnovanim na jačanju istih) omogućava tim mladim ljudima da se nose sa svojom anksioznošću, nestrplenjem, da se fokusiraju na sadašnji trenutak i situaciju u kojoj su trenutno, što i jeste osnovna filozofija geštalta – rad u sada i ovde.
Radom na podršci u sada i ovde sportisti postaju svesni svojih misli, svojih osećanja, kao i načina na koji učestvuju u istim. Usmeravaju se na strategiju, a zanemaruju svoje negativne misli i rezultate koje su sebi zacrtali.
Rad sa decom i adolescentima koji aktivno treniraju i razmišljaju o nastavku karijere u sportu, koji upisuju sportsku gimnaziju ili bavljenje sportom, svoje turnire, treninge, pripreme uklapaju sa redovnim školovanjem je veliki izazov.
Izazov je za trenera, nastavnike, roditelje i psihoterapeuta, a njihov timski rad je rezultat uspeha, tj. dostignutih rezultata. Kao deca u sportu, imaju velike probleme, jer se svojom voljom odriču jedne vrste detinjstva, zarad druge (koju su doduše sami izabrali ili bi bar trebalo da je tako). Njihova mlada tela još uvek nisu spremna da tako lako integrišu poraz i nastave dalje, učeći iz istog. Faktor okruženja je izuzetno veliki. Takođe i želje za dokazivanjem. Dokazivanjem pred voljenim bićima – roditeljima, drugarima, simpatiji. Sada su postale tako popularne stipendije koje sebi obezbeđuju ova deca.
U radu sa ovim, po godinama malim, ali ipak veličinama, veoma je značajna saradnja roditelja i spremnost da podrže i osnaže svoje dete na adekvatan način (pa i radom na sebi). Evo nekih predloga koji su se meni pokazali kao vrlo značajni u dosadašnjem radu:
· razvijajte detetu autonomiju
· naučite dete da poštuje trenera (vi budite primer)
· slušajte svoje dete (pod ovim mislim da osetite svoje dete)
· pratite svoje dete (kad ga osetite, dozvolite mu da odabere svoj način)
· budite mu podrška (i kad pogreši zaboravite na ono “Jesam ti rekao/la!?”)
· budite prijateljski nastrojeni
· prihvatite poraze
· ostanite pozitivni
· kontrolišite emocije (ako mislite da u gomili “navijača” vaše dete ne čuje vas, grdno ste se prevarili! I čuje i vidi).
2008. godine sprovedena je studija (McCarthy, Jones & Clark-Carter) u kojoj su ispitivani mladi sportisti i izvori njihovog zadovoljstva. Odgovorima učesnika oba pola, zaključeno je da je njihovo najveće zadovoljstvo uključivanje jednog ili oba roditelja u njihove aktivnosti. Deca su smatrala da će pozitivno uključivanje roditelja doprineti većem uživanju u njihovim sportskim dostignućima.
Opšte je poznato u razvojnoj psihologiji da pozitivno uključivanje roditelja igra veliku ulogu i može značajno pomoći u razvoju veština poput samopouzdanja, socijalnih veština, motivacije. Takođe, kada deca u sportu ove veštine steknu uz podršku roditelja, lako ih prenose i u druge sfere života i olakšavaju razvoj i napredak istih, kao što su školske ili vannastavne aktivnosti (i ovo je i naučno dokazano u studiji autora Jones & Lavallee, 2009). Ovaj transfer veština je efikasniji kada dete ima veću samosvesti o svojim životnim veštinama. I tu je takođe uloga roditelja izuzetno značajna. Dete treba da nauči da razmišlja koje su prednosti bavljenja sportom i koje će sve veštine dobiti zahvaljujući aktivnim bavljenjem sportom.
Ovim tekstom nikako se ne može sagledati prava uloga roditelja u rastu i razvoju profesionalnih sportista, ali bi trebalo da navede roditelje da razmisle kako o potrebama svoje dece, tako i o svopstvenim potrebama, ostvarenim ili neostvarenim željama, projekcijama i naučenim nepisanim pravilima koja prenose svojoj deci kao zalog za budućnost. Dovoljno će biti da osveste šta i kako oni to rade i kako i koliko učestvuju u životu svoje dece, a naših budućih dika sa sportskih borilišta.
Ostavite komentar