Povratak u školu u vreme korone izazov je za sve nas, roditelje, učitelje, nastavnike, kao i sve one koji imaju veze sa organizovanjem i normalizovanjem nastave. Kako je izgledao prvi septembar u novonormalnim uslovima i kako su se deca provela, prenosimo u nastavku teksta.
Protekla školska godina završena je uz male ekrane, računare, tablete, telefone i fizičku distancu od drugara, učitelja i nastavnika, malih i velikih odmora, druženja u dvorištu škole. Nova školska godina, čini nam se, nikad više nije bila priželjkivana i prizivana – ne jer decu nema ko da čuva i roditelji su razmaženi (kako se uvreženo „voli“ misliti), već što su deca željna druženja, socijalizacije, svojih nastavnika i normalnosti. Koliko je to danas moguće.
I mada nas sve povratak u školu u vreme korone brine zbog mogućnosti novog zaražavanja, jedno je sigurno. Deci je neophodno omogućiti koliku-toliku normalnost i socijalizaciju koja je bitna za njihov psihofizički razvoj. Ako ne mesecima, ono bar ceo avgust, proveli smo pripremajući ih za povratak u školu, objasnili i dodatno naznačili važnost nošenja maski, redovnog pranja i čišćenja ruku, kao i sve ono što je potrebno za zaštitu od korona virusa.
Danas, prvog septembra, ustali smo malo uzbuđeniji i zabrinutiji zbog toga kako će ovogodišnji povratak u školu usled sveprisutne pandemije korona virusa izgledati i kako će proteći taj prvi dan škole. Da li maske smanjuju dotok kiseonika, kako će izgledati nastava u izmenjenom obliku, kako će deca podneti novonastale promene i razdvajanje od drugara – samo su neke od stvari koje nam se svima motaju po glavi. U jednoj od prosvetnih Facebook grupa, naišli smo na divan i ljupki omaž utiscima koje su učitelji i nastavnici podelili o deci prvog dana škole.
Povratak u školu u vreme korone – iz dečijeg i nastavničkog ugla
Utisak jutra: izjava jednog mog djaka (drugaka) sa platnenom maskom navucenom uredno preko usta i nosa:“ Meni ova maska mirise na moju mamu.“
„Uciteljice smem da skinem masku, da pevam?“
Tišina i ozbiljnost u bučnom i veselom odeljenju sadašnjih šestaka. Jeziva tišina.
„Mnogo je teško što ne mogu da šapnem drugarici tajnu!“
“Molba roditelja da zagrlim dečicu jer su me se uželela!”
Prvačić: “Učiteljice, hoćemo li i sutra imati veliki odmor?”
Neprirodna i zbunjujuća atmosfera – kao neki sf film. Deca, dvojako. Priroda, mladost i radost s jedne strane i zabrinutost, strepnja i zabrane sa druge. Danas sam odista tužna.
Prvacic u klupi sa maskicom podize ruku i pita: “ Mogu li da spustim masku da vidite kako mi je jutros ispao zub?“ Pilici mali , samo im okice vidim.
Tuga. Osmaci sed mirno pod maskama, ćute, trpe, jedva trepću… Straaašno! Osmaci NE PRIČAJU. Ovo nije škola.
Lepe okice mojih đačića. Maske su uredno nosili, pa nisam videla usta, ali oči su se smejale. 😊
1) nemam utisak da je kraj časa kad zvoni jer nema one buke i graje 😕
2) utisak mog četvrtaka: (simpatija) Sonja mi je rekla da mi je lep vizir i da će me zvati telefonom za vikend da pričamo duuuugoo 💖
Veliko HVALA svim učiteljima i učiteljicama, nastavnicama i nastavnicima, profesorkama i profesorima i svom nastavnom osoblju koje čini i nemoguće za našu decu, obezbeđujući im najpribližniji mogući osećaj škole i za svu ljubav koju im pritom pružaju.
Svima je još uvek izazov da se naviknemo na novu normalnost. Usklađivanje oko dece sa novim rasporedima je žongliranje sa poslovnim obavezama za sve poslovne mame.